Млади одлазе, али има и оних којима је село лепше од Швајцарске
На брежуљку изнад села са око стотину домова, налази се црква Светог Николе, а недалеко од ње и манастир Тамница из 14. века. Млади напуштају село и одлазе углавном пут централне Србије због посла
На око три-четири километра североисточно од Косовске Каменице крај обала дела тока Криве реке, простире се село Ајновце. Први пут се у записима помиње још у 14. веку. Недалеко од овог места, на локацији која се некада звала Доње Ајновце, налази се црква из 14. века, коју и дан данас зову манастир Тамница, а у самом селу на брежуљку са кога пуца предиван поглед на околиш, брда с једне и благу малу котлину с друге стране, налази се црква Светог Николе. У њој се богослужи и сваке године 4. августа народ се овде окупља на сеоском сабору.
ЗЕМЉУ ПРОДАЈУ ОНИ КОЈИ СУ ВЕЋ ОТИШЛИ
У Ајновцу данас постоји око стотину српских домова, али се број домаћинстава из године у годину смањује, тако да и ово старо српско село дели судбину многих других српских села на Косову и Метохији из којих се народ, нарочито млади исељавају. У новије време то чине углавном због недостатка посла и жеље да себи и својим породицама створе сигурнију егзистенцију на неком другом месту, углавном по селима и градовима централне Србије. Сточарство које је некада било доминантно у Ајновцу, јер је свако домаћинство имало стадо оваца, крдо говеда и друге марве, данас се свело на минимум. Тек понеко овде чува краву, две. Један од њих је и Владимир Јовановић. Срели смо га док је напасао једну краву на тек изниклој трави близу Криве реке. Како нам је рекао, до рата је радио у фабрици за производњу плочица „РИК Карачево”, али је као и сви Срби у то време са ових простора протеран са свог радног места. Данас прима такозвани минималац у износи од око 12.000 динара и то му је осим пољопривреде извор прихода у домаћинству у коме живи са супругом и двојицом синова. – Раније смо имали и више стоке, али смо продали. Не исплати се пуно да је чувамо. Трошкови велики, а добит мала. А земљу обрађујем још увек. Имам око три хектара. То што произведемо користимо ми, не продајемо, јер су цене мале и не исплати се – каже Јовановић. На наше питање да ли у Ајновцу има продаје земље, рече нам да има тога, али да се то углавном ради у тајности и да земљу продају они који су се иселили из овог места. Осим њега земљорадњом се бави и већина других мештана Ајновца и како смо чули у разговору са некима од њих, углавном сеју повртарске културе и жито за сопствене потребе. Приликом посете овом месту срели смо и Божидара Димића, који је, како нам је рекао, 36 година радио у Швајцарској. Иако су тамо услови живота много бољи као и стандард становништва, он се ипак одлучио да своју старост проведе у свом завичају. – Свуда оди, али кући дођи. Ја јесам радио тамо и не могу да кажем да је тамо лоше, али мени је најлепше овде у Ајновцу – каже Божидар. Има већи виноград, а бави се и баштованством. Жао му је ипак, вели, кад види да млади одлазе из села и да се број деце у овдашњој школи смањује.
ПРЕКО РЕКЕ САМО ЈЕДАН МОСТ
Пре око две године Крива река се у рејону Ајновца излила и поплавила део кућа и ораница, али и порушила два моста. На месту једног од њих, подигнут је нови понтонски мост, који је употребљив, док други мост још није направљен. У селу смо сазнали да вероватно то неће бити ни учињено у неко догледно време. Како се може чути у селу не ретко се догађа када су велике кише да река надође. Ипак, многи око ње имају баште и оранице јер је ту земља најплоднија веле. „Камен у Ајновачку црницу да бациш, наорочито око речног корита, изнико би”, кажу у Ајновцу. У разговору са мештанима Ајновца закључили смо да није живот овде тако тежак и горштачки, али да ипак млади неће да остану овде без посла. Раније је готово из сваке куће понеко радио у некој фабрици, јер је било више фабрика у околини које су успешно пословале. Данас млади кад заврше школу, а углавном се већина одлучује да упише и факултет, одлазе из села. Хоће да имају стална примања и лагоднији живот. А без младих село нема будућност. – Без младих нема будућности нигде па ни овде. Ипак, надамо се да неће доћи до тога да нас нема на овим просторима, да ће ипак неко да остане и да се више деце рађа. Бог ће ваљда да уреди да буде тако – рече нам један од старијих мештана Ајновца, српског села које, ипак, још увек слови за једно од већих српских места која нагињу ка побрђу око Косовске Каменице. Додајмо да у овом селу постоји амбуланта, али да нема свакодневно лекара у њој. До Ајновца нема организованог јавног аутобуског превоза, а кроз њега пролази асфалтни пут који даље води ка селу Стрезовце из правца Косовске Каменице. Односи овдашњих Срба са Албанцима у околини нису обојени тензијама у новије време, што је иначе био случај у првим послератним годинама.
С.Ивковић
