понедељак, 26. октобра 2020. | 17:28

Млади одлазе и то је оно што боли

 У Осојану живи око 400 Срба. Већина се бави пољопривредом. Крађе стоке и друге имовине један од проблема с којим се мештани суочавају. Два пута недељно имају организован бесплатни аутобуски превоз до Косовске Митровице

 

Овог лета навршава се 19 година од организованог повратка расељених Срба у косовскометохијско село Осојане од општине Исток, којој административно припада, удаљеног око 17 километара. Ово место, које се помиње још у Светостефанској повељи краља Милутина  у 14. веку, слови за једно од малобројних села на Косову и Метохији у коме је процес повратка  био успешнији.   Данас у Осојану укључујући и неколико околних засеока који му припадају ( Жач, Суви  Лукавац, Тучеп, Шаљиновица и Кош) живи око 400 Срба. Међутим, њихов број се, као што је то случај, а посебно уназад неколико година у многим српским селима на Косову и Метохији, ипак,  смањује.

– Млади нам одлазе и то је оно што боли – истиче Александар Ђурић, самохрани отац четворо деце, који се у своје родно село вратио из Београда 2001. године, где је провео неко време, а након што је као и сви његови сународници протеран из Осојана 1999. године, а његов дом био потпуно уништен. – Није ми било лако тамо. Избегли смо без игде ичега и били под туђим кровом и једно време провели смо и  у колективном избегличком кампу. Те дане које смо тада преживели не бих пожелео никоме. Не дај боже никоме да једе хелб избеглички, али гледам, ипак, многи који су се раселили и нису се вратили, некако су се, ипак, снашли тамо по Србији – додаје Ђурић. Како нам рече у Осојану једва „саставља крај са крајем“ од примања, која износе укупно око 25.000 динара месечно. – Примам минималац и социјалу. Да живим сам то би ми било довољно,  али школујем децу, два студента и две средњошколке. Морам да их изведем на пут, а Бога ми тешко све то иде са мојим примањима – каже Ђорђе, који у свом власништву има око 10 хектара обрадиве земље. – Обрађујем и нешто од земље, гајим и  нешто од стоке, ето колико да не морам све да купујем од хране. Нешто и сам произведем, мада није лако земља да се ради – вели Ђорђе. Како рече неће да спречава децу када заврше школу да оду из села ако то желе.

– Шта ће да раде овде без посла. Нек иду, ако овде не могу да се запосле, нек се сналазе док су млади. Ја сам моје прошао, а пред њима је тек живот – додаје Ђорђе. Рече нам да су му недавно лопови из штале украли краву, а пре неколико година украдена су му и кола и да су крађе стоке али и друге имовине  један од проблема с којим се суочавају Срби и у Осојану. На питање какви су међуљудски односи са Албнцима који су знатно бројнији и живе у  непосредном окружењу Осојана, од Срба у Осојану се може чути да су међуетничке тензије спласнуле, али да страх од могућности да се оне поново појаве није још увек у потпуности  превазиђен. Када смо прошле седмице посетили Осојане за неколико столова постављених испред једне продавнице у центру села седело је неколико Срба и двоје Албанаца. Они су у прилично опуштеној атмосфери на јаком августовском сунцу заједно испијали пиво и разговарили о протеклој жетви и предстојећој берби кукуруза.

– Нема за шта да се свађамо. Боље овако да седимо заједно и причамо домаћинске приче – рече нам један млађи Албанац који се налазио за једним од столова и који добро говори српски. Није желео да нам се представи. Рече нам да је из околине и да често свраћа у Осојане. – Ми Албанци пијемо пећко пиво, а Срби пију никшићко или зајечарско и не свађамо се додао је у шали исти Албанац. Не ретко Срби из Осојана одлазе у Исток или Клину ради куповине намирница за домаћинство, али најчешће се робом снабдевају у Косовској Митровици до које имају два пута недељно бесплатни превоз аутобусом, који из Осојана полази у пола девет и враћа се у три поподне. Како се може чути од Срба у овом селу, та аутобуска веза им много значи, јер не ретко у Косовску Митровицу иду и код лекара, посебно када су у питању специјалистички прегледи којих нема у њиховом Дому здравља. Осојанска земља у питомој Осојанској долини је више него родна. Како кажу овдашњи Срби и камен да бациш у њу би родио. Ове године задовољни су приносима жита и кукуруза, али не и родом воћа, које је кажу подбацило због временских услова у време цветања.  Многи од повратника обрађују земљу, али ипак кажу не може само од тога да се живи. – Млађе генерације желе да се запосле и да имају сигурна примања. То је и један од разлога да се одлучују на одлазак из села када заврше школу. Овде нема где да се запосле – каже  60 годишњи Милорад Обрадовић. Слично мишљење деле и  други његови сународници у Осојану. У овом селу још увек има доста деце, али како се може чути последњих година и  у овдашњој осмогодишњој школи која носи име народног хероја из ових крајева  Радоша Тошића,  број  ученика се смањује.

– А без младих нема будућности, да будемо јасни, у контексту живота у Осојану и будућности овог села – истиче Ђорђе. На питање да ли Срби у Осојану продају своју  земљу, рекоше нам да има и тога, али да та појава за сада овде још није толико изражена као што је то случај у неким другим деловима Косова и Метохије. С. Ивковић

Подели на: