субота, 23. октобра 2021. | 23:33

Млади одлазе због посла

 Срби у Панчелу живе у око 60 домова. Млади највише одлазе у Београд јер је тамо лакше наћи запослење. Број ученика се из године у годину у осмогодишњој школи смањује

 

 

На питомим брдашцима изнад дела слива Биначке Мораве, на пар километара удаљено од регионалног пута Гњилане – Бујановац пружа се село Панчело, настањено српским становништвом одвајкада. Уназад неколико година број млађих становника у овом месту у коме данас Срби живе у око шездесетак домова се смањује из дана у дан. – Нема посла овде, због тога млади и одлазе. И мој син је отишао у Београд, али и многи други – казује средовечни Добри Симић. Како нам рече једино примање у његовом домаћинству у коме данас живи сам са супругом, је минималац у износу од око 11.000 динара. – Где прво да дам те паре. Како их узмем оду. Шта је то, ништа. Годинама се није мењао износ. Дете је морало да оде. Хоће да има своје парче хлеба, јер ја нисам имао одакле да му пружим – додаје Добри. Слично се може чути и од других мештана Панчела, чија су деца, како кажу, отишла „трбухом за крухом“. Углавном одлазе у Београд, јер тамо се лакше може наћи неки посао, на грађевини или слично.

ЈОШ УВЕК НЕМА ПРОДАЈЕ ЗЕМЉЕ И КУЋА

У Панчелу још нема продаје земље и имања, како је то иначе изражено у другим српским селима у Косовском Поморављу. – Не продају још људи овде земљу, јер и купци не траже да купе, а вероватно би многи продали, да има купаца – мишљења је Добри, које с њим деле и многи други житељи Панчела, које уназад десетак година административно припада општини Ранилуг, формираној према плану о децентрализацији направљеном од стране специјалног изасланика Уједињених нација Мартија Ахтисарија. Пре тога Панчело је било део општине Косовска Каменица. Није се, веле, ни онда улагало у развој села, али је било више становника.

– Општина улаже, али што би се рекло, „на кашичицу“. Ту и тамо асфалтирају неку уличицу, али ништа друго и значајно. Улица где се моја кућа налази није асфалтирана, али и више дургих – каже нам Никола. Рече нам да је и он један од оних који је у потрази за послом отишао из свог родног села. Ради у Русији.

– Дошао сам овде да обиђем родитеље, али ћу се поново вратити у Русију, јер шта да радим овде без посла – истиче Никола. У сеоску амбуланту у Панчелу, лекар долази једном недељно, али, како кажу мештани, уколико се неко разболи у дане кад нема лекара, на прегледе одлазе у око три километра удаљен Ранилуг. Није, далеко, мада, како кажу Панчелци, онај ко нема своја кола, а таквих је пуно, мора да препешачи шест километара у оба правца или да се снађе некако већ за превоз. У актуелној ситуацији везаној за пандемију коронавируса, у Панчелу кажу да су имали среће да их је ова пошаст заобишла. Није било тежих случајева оболелих од ковида 19. Иначе, Панчелци за све сложеније лекарске услуге одлазе у удаљеније здравствене центре, најчешће у Врање. У осмогодишњој школи „Трајко Перић“ у Панчелу, ове године наставу похађа 27 ученика. Број деце у школи се, како кажу у Панчелу, смањује. Средњешколци наставу похађају у некој од средњих школа у суседним селима  Ранилугу и Великом Ропотову, док  се на факултет најчешће уписују у Косовској Митровици или Врању. Изградња цркве је започета, али не и завршена.

НЕЗАВРШЕНА ЦРКВА

На узвишењу изнад Панчела, са кога се ово село и већи део косовскопоморавске котлине, такозване Доње Мораве види ко на длану, годинама стоји незавршена црква посвећена Светим апостолима Петру и Павлу. Кажу да разлог томе јесу неке нерашчишћене ситуације у вези земљишта на релацији општина-централне власти.

– Душа ме боли, кад видим незавршену цркву. Постављен је дрвени крст тамо и сунце га изгори, а девет попова је освештало место када су почели да је граде пре око десет година – рече нам Злата из Панчела. И други мештани овог села жале за чињеницом да се са изградњом црвке у селу стало.

– У селу Петровцу је црква срушена 1999. године и тамо је направљено игралиште на месту где се она налазила. Била је то велика светиња. Ишли смо тамо, али кад се више није могло, кад је срушена предложено је да се сагради нова црква овде у нашем селу, али ето стали су. Не граде је. Идемо ми, кад је празник, палимо свеће тамо. Даће Бог да је заврше истиче Злата. Она у кући живи са сином, снајом и троје унучади. Срећна је вели што су јој деца ту, те није сама попут неких њених сународника.

– Живимо скромно. Немамо могућности да реновирамо  и  проширимо кућу. Спавамо у две собе. Нема довољно места за све. Деца расту. Нек су живи и здрави, али ако не буде могућности да се овде запосле и они ће да оду као што су многи млади одавде отишли и још увек одлазе – вели Злата. У Панчелу је, кажу мештани овог села, замља плодна, све што бациш у њу рађа. Ипак, многи обрађују своје оранице  тек толико да имају, како веле, за себе и своје домаћинство. Онај ко има пољопривредне машине и исплати се да обрађује земљу, а онај ко нема своју механизацију, онда је, кажу, труд узалудан, када се сагледају трошкови и улагања, која су већа од зараде. И сточарство је у Панчелу опало. На прсте се могу избројати домаћинства која имају по неко грло крупне стоке. Не исплати се много, истичу овде, да се чува стока, јер купци уцењују при куповини пољопривредних и сточарских производа. Спусте цену колико њима одговара. У Панчелу раде четири мале продавнице у којима се углавном продају прехрамбени, кондиторски производи, пиће и ситније потрепштине за домаћинство. Нема кафића и кафана, спортског игралишта. Нема никаквих садржаја за разоноду и рекреацију. – Животари се некако, дан за даном. Све је мање оних који ишчекују боље дане. Осипамо се полако. Све нас је мање. Бог нек је у помоћи – шта друго да кажем – рече нам један од старијих мештана Панчела, чија су деца такође отишла, како рече, „тамо у Србију“. С.И.

Подели на: