На косовском завету почива наша укупна књижевност

КЊИЖЕВНИК НОВИЦА СОВРЛИЋ ДОБИТНИК СРЕТЕЊСКЕ ЗЛАТНЕ МЕДАЉЕ ЗА ЗАСЛУГЕ

 

Књижевник Новица Соврлић један је од овогодишњих добитника златне медаље за заслуге коју уручује председник Србије поводом Дана државности. Ово је био повод за разговор а разлога је још много. Соврлић је вишеструко награђивани аутор десетак збирки поезије, заступљен је у више зборника и антологија савремене српске поезије, приређивач неколико издања и председник Друштва књижевника Косова и Метохије.

• Шта за Вас значи ово Сретењско одликовање?

– Био бих лажно скроман ако не бих признао да сам задовољан, срећан и поносан због овог признања (одликовања). У сваком човеку, међутим, постоји дуализам. Природно је да сте задовољни и испуњени због награде, а са друге стране морате и да се преиспитујете, да ли сте је баш ви заслужили. Истина је негде између ових крајности. Али награде, признања па и одликовања не ослобађају, већ обавезују. Оне, нарочито ова, одређује будуће оквире у понашању и стваралачком раду. Када добијете овакво, значајно државно признање, оно вас обавезује, осећате додатну одговорност за сваку изговорену или написану реч. Поготово што ми је одликовање додељено од стране државе, којој сам посветио и своје целокупно дело и сву своју љубав, као стваралац. Држава којој припадам, а која се зове српски језик, свеприсутна је у мом бићу, отуда и ова нагарада мора да ме додатно инспирише, као ниједна друга.

• Ово је свакако највећа награда коју сте добили до сада, али их је укупно било заиста пуно.

– Ова Златна медаља, као државно признање додељено од председника Србије, свакако јесте кровна у мом досадашњем уметничком раду, али за писца, поготово песника, свака година, као и свака награда, пођеднако је значајна, јер прави песник своју поезију живи свакодневно, без обзира на то да ли је одређене године објавио или није објавио књигу, независно од тога да ли је награђен или не. Највећа награда за песника је заправо дар дат од Бога да ствара. Наравно, свака награда, а било их је доста, обележавају једну етапу у мом стваралаштву које те награде на неки начин и вреднују.

• Припадате једној веома плодној генерацији митровачких песника, називате се и завичајним песницима. Шта значи завичајни песник?

– Завичај мој топлота је и светлост. Име мог завичаја свакако није Косовска Митровица, иако сам ту рођен, већ се он по локацији мог писања сам именовао као Косово и Метохија, односно Србија. Одлика писца би требало да буде припадност укупном националном бићу, као што сам и рекао назвавши своју отаџбину српски језик. Наравно, не одричем се Косовске Митровице и својих колега писаца који са мном стварају у овом граду и чине да он буде препознатљив као град словољубаца и књигољубаца. Уосталом, када смо већ код завичаја, завичај свих српских писаца који живе у расејању свакако не може да буде Франкфурт, Париз, Чикаго, Торонто, него је то наша отаџбина. Међутим, да разјасним. Лично избегавам завичајна одређивања у ужем смислу те речи, јер сматрам, да је кроз локал патриотизам немогуће изразити универзалну тему и свеопшту културу мада то не значи да не волим град у којем живим и писце са којима овде делим судбину.

• Иза Вас је више збирки песама. Посебну пажњу културне јавности скренули сте са књигом „Чатац”, у којој, како је записано, узимате „улогу средњовековног хроничара” и казујете „повест о давно прошлим временима”. Збирка је изашла 2004. године у једном јако тешком периоду на Косову и Метохији. Реците нам нешто о тој збирци и о периоду у којем је настала.

– Драго ми је што сте цитирали Слободана Ракитића, који је био рецензент ове књиге, али и судионик тог тешког периода за народ на Косову и Метохији. Та књига је моје песничко бекство из овоземаљског живота у онај небески у коме су се већ давно настанили наши преци и са којима сам водио разговор који је преточен управо у збирку „Чатац”. Зато је и језик на којем је ова књига писана ближи црквенословенском него савременом српском језику. Тематика ове књиге, као и осталих је управо косовски завет на којем и почива наша укупна књижевност, али и историчност који се наслања на њу. Ипак, „Чатац” није моја најомиљенија књига. Мени је некако дража збирка песама „Гавранов пољубац” која управо осликава нашу данашњицу и најновије страдање мога народа на Косову и Метохији. Уосталом, тешко је одабрати, можда и грешим, на критичарима и читаоцима је да донесу суд о мом делу.

• За разлику од генерација рођених 50-их и 60-их година, којима и Ви припадате, данас, чини се, млади људи се ређе опредељују за песништво и уопште писану реч. Шта је разлог томе?

– Са овом Вашом констатацијом не могу да се сложим, јер је ситуација на терену оповргава. Чињенице говоре другачије. Друштво књижевника Косова и Метохије, у сарадњи са ПКЦ „Акваријус”, управо је због појаве нове генерације покренуло едицију „Млади ствараоци” у оквиру које је у претходне две године објављено четири књиге изузетно младих писаца (средњошколаца). Те књиге и ти млади аутори представљени су и на Међународном београдском сајму књига. Дакле, млади ствараоци су, барем на Косову и Метохији, а можда управо овде и више него у остатку Србије, уобичајена појава. Чак изненађује њихова зрелост приликом уметничке обраде тема која је свакако испред њиховог генерацијског узраста, што је можда последица њиховог прераног сазревања. Има нечега у овој земљи.

• Председник сте Књижевног друштва Косова и Метохије. Колико чланова окупља друштво? Које су ваше главне активности?

– Књижевно друштво Косова и Метохије окупља 110 чланова од којих је отприлике једна половина у расејању после догађаја из 1999. године. Оно што ме лично радује, и због чега сам поносан, јесте податак да смо већ неколико година уназад по броју објављених књига најпродуктивнији српски издавач на Косову и Метохији. То би била једна, а по мом мишљењу и најзначајнија наша активност. Поред тога редовни смо учесници сајмова књига у Београду, Франкфурту, Паризу и Темишвару. Наши чланови гостују на бројним манифестацијама међународног карактера (Аустрија, Немачка, Француска, Русија, Румунија, Црна Гора, Северна Македонија, Босна и Херцеговина). Организатори смо књижевне манифестације „Григорије Божовић”, у оквиру које се додељују награде за најбољу књигу, као и награду „Велика грамата” за допринос развоју културе и књижевног стваралаштва на Косову и Метохији. Током године, континуирано, угошћавамо колеге писце из Србије и читавог српског културног простора. Упркос свим побројаним активностима, напомињем да Књижевно друштво Косова и Метохије још увек нема своју адресу – просторије, интернет, компјутер, телефон, речју, основне услове за рад које би организација ове врсте у 21. веку морала да поседује. О тим проблемима обавештене су надлежне институције, како у Косовској Митровици, тако и, пре свега, у Београду (Канцеларија за Косово и Метохију и Министарство културе). Постоје обећања да ће се то решити у најскорије време, а ми се тим обећањима надамо већ 20 година.

• Како бисте оценили српску књижевну сцену данас на Косову и Метохији?

– На Косову и Метохији данас живи око 120.000 Срба, дакле око четири пута мање него, рецимо, у Новом Саду. Но, и поред тога, на Косову и Метохији ствара око педесет писаца (оних који су чланови Књижевног друштва, а нису расељени; дакле, има их више). Тај податак је напросто невероватан. Поред тога, књижевна продукција је, и у погледу жанра, стила, поетике, веома разнолика, и, усудио бих се рећи, на завидном нивоу квалитета. Српска књижевност на Косову и Метохији је и у последњих двадесет година у главним токовима укупне књижевности писане на српском језику. Иако се, често, у великим центрима српске културе, пре свега у Београду и Новом Саду, занемарује. Но, како рече наш истакнути покојни песник Слободан Ракитић „српска књижевност на Косову и Метохији све више ће добијати на значају са протоком времена”. С.Кецман