На плећима носим терет девет живота

СА ЋИРОМ СИМИЋЕМ, ПУКОВНИКОМ У ПЕНЗИЈИ О КЊИЗИ „ХИРОШИМА 213“

– Они су хероји и јунаци тог времена. Сви ми остали смо само радили свој посао. Да памтимо имена: Нађ Шандор, Дејан Манчић, Драган Николов, Бобан Радош, Небојша Мијић, Славиша Симић, Душан Урошевић, Драган Трајковић, Горан Миловановић, каже Симић

Пуковник у пензији Ћиро Симић, ратни командант 311.срп ПВО („Кубовци“) објавио је прошле године јединствен дневник сећања на ратна дејства и одбрану коју је од НАТО авијације, 1999. године на Косову и Метохији, пружала јединица чије је тајно име „Хирошима-213“. Пилоти НАТО су их знали као СА6 Гаинфул. Ова књига крцата је до сада необјављеним подацима. Пуковник Симић је сакупио све изјаве војника који су се храбро борили а њих девет и погинули у тој неравноправној и суровој борби када је НАТО 78 дана непрекидно бомбардовао СРЈ. Књигу је са аутором објавио „Ситограф РМ“ Пожаревац. Са пуковником Симићем разговарали смо о овом значајном делу.

• Када сте одлучили да напишете књигу и како сте је радили?

-По наређењу, јединица је 11. јуна 1999. године прва кренула са предислокацијом са простора Косова и Метохије. Ја сам био на зачељу колоне. Негде у поподневним часовима сам застао на Мердару посматрајући непрегледну колону народа и војске. За моменат ми се јавила идеја да тај период мора да остане записан за нас и наша поколења.
Како је време пролазило, та идеја је расла и сама почела да формира костур књиге. Пет година ми је требало да угледа светлост дана. Три године сам провео у „сакупљању“ материјала које се огледало у: обиласку гробова погинулих припадника јединице, разговору са војницима и старешинама, снимању њихових прича и прекуцавању истих формирајући контуре књиге. Две године ми је било потребно да све то ставим на папир, уобличим и у завршном делу предам штампарији.
Намерно је изабрана 2022. година. У тој години јединица је славила 40 година од њеног формирања. Књига је својим изласком и обележила тај јубилеј.

• Из којих целина се састоји књига „Хирошима 213“ и које догађаје описујете?

-Књига се састоји из пет поглавља. „Сећање“ је прво поглавље. Нема директне везе са догађајима из тог периода. Оно осликава моју личност, моје поимање живота и смрти, бежање у бескрај прошлости и покушаје да нађем одговоре на суштину и смисао живота.
Централно поглавље носи наслов „Браћа“. То је скуп прича и догађаја које су испричали сами актери, они који су у њима учествовали. Све написано се и десило. Ја сам само, све те догађаје, објединио и повезао својом причом.
Нису сви догађаји наведени, нису све приче испричане. За неке још није дошло време. Неке приче учесници не желе да буду испричане. Љубоморно их чувају и понеће их са собом. Неке приче неко други треба да исприча.
„На крају пута“ је тужан крај Хирошиме. Описује период након предислокације па до њеног расформирања. Када са неким проведеш толико времена, увуче ти се под кожу и крене да тече венама. Онда сте вечно везани, имате пуно „браће“ и Хирошима наставља да живи са својим припадницима. А када неко прочита књигу, Хирошима ће наставити да живи са њим, живеће вечно.
Поглавље „Цртица“ осликава прошлост очима садашњости. Данас је она другачија. Зашто? Понекад осетим стид и срамоту. Зашто? Зато је ова књига ту. Да видимо прошлост каква је стварно била. Да дигнемо главе и поносно корачамо кроз живот.
„Жеља“ је песма којом се завршава Хирошима. Песму је написао војник који је, далеке 1982. године, учествовао у формирању јединице.
Ово је јединствено дело о отпору ПВО система Југославије и Србије против НАТО авијације која нас је 1999. године немилосрдно бомбардовала 78 дана без прекида. Кажите нам како је изгледала та одбрана и који су важни моменти у тој борби?
-Младост не познаје страх од смрти. Са друге стране, рат као појава и окружење сурово и брутално показује реалност живота. У тим околностима, младост увек побеђује. Нажалост, та победа има своју цену коју су, у наше име и у име Србије, платили наши саборци. Патриотизам се гаји и негује у миру. У рату, када бомбе почну да падају, важе друга правила. На површину се појављује пожртвовање и жеља да сачуваш друга поред себе. Трчиш у смрт да помогнеш свом другу не размишљајући о себи. Тај осећај и ти моменти дефинишу наш карактер и личност. Младост је ушла у рат а из њега су изашли неки други људи. Људи које је судбина везала и трасирала њихов пут кроз живот. Данас, било где да се сретнемо, довољно је да се погледамо, речи ту нису потребне. Довољан је братски загрљај и тапшање по рамену. Тиме је све речено.

• Утисак је да је ова књига својеврстан споменик војницима и старешинама који су погинули бранећи Србију а посебно Косово и Метохију јер је ваша јединица дејствовала на том подручју?

-Хирошима је посвећена погинулим припадницима јединице. Она је настала због њих, јер ће пут наше будућности вечно обасјавати пламен сећања на њихову прошлост. Ми то знамо, живели смо са њима. Тамо смо били заједно.
Истина је наше најмоћније оружје. Нажалост, она је као ледени брег који плута океаном и коју време полако топи. Хирошима је издигла тај ледени брег истине, показала га свима и упалила вечни пламен сећања на те дане.

• Реците нам шта садржи центални део књиге?

-Душа и срце Хирошиме су у поглављу „Браћа“. Описани су догађаји у периоду од 23. марта па до 11. јуна 1999. године. Описали су их сами актери и учесници који су , вођени судбином, били у право време на правом месту, стали на црту и директно се сукобили са НАТО авијацијом. Највећа вредност овог поглавља је искреност и једноставност описа самих догађаја, без додворавања и улепшавања. Учесници износе истину у сировом облику.
Сваке године у том периоду често побегнем у прошлост, одлазим у цркву и посећујем гробове погинулих, палим свеће и молим се да им Бог подари вечни мир и блаженство на небу.
Сви ми треба да памтимо имена: Нађ Шандор, Дејан Манчић, Драган Николов, Бобан Радош, Небојша Мијић, Славиша Симић, Душан Урошевић, Драган Трајковић, Горан Миловановић.
То су наша браћа.

• О себи говорите скромно и уздржано у духу славне српске јун ачке прошлости. Како гледате на те догађаје са ове временске дистанце?

-Рођен сам на Косову и Метохији, у Вучитрну. На Ситници сам научио да пливам, Чичавицу сам гледао са страхопоштовањем замишљајући себе како шетам њеним стазама. Након завршене основне школе, одлазим за Београд где завршавам Војну гимназију и Војну академију. Одабрао сам смер АРЈ и ПВО са жељом да будем чувар нашег неба. То сам радио од почетка па до краја моје војничке каријере. Ишао сам тамо где ме је Војска требала: Загреб, Скопље, Приштина, Крагујевац, Ниш. Као пензионер живим у Нишу.
Гледајући са ове временске дистанце, осећања су помешана. Понос и част осетим јер сам имао привилегију да будем са тим људима. Разочарење што је све тако завршило, које увек прати питање: „Да ли смо могли боље?“
На плећима носим терет девет живота и то ме прати као судбина. Они су хероји и јунаци тог времена. Сви ми остали смо само радили свој посао.
Србија не треба да брине за своју будућност јер ће увек имати неку Хирошиму.
 С.Ђукић