Најсрећнија сам била у Призрену

– Ништа више не планирам, јер живот иде својим током а ми га пратимо – каже Селена.

 

Пише докторску дисертацију на тему која је везана за Косово и Метохију Рођена априла 1982. године у Призрену где је и расла у познатој и угледној породици свога деде, протојереја-ставрофора Милана Трифуновића, Селена Трифуновић је живела, школовала се и учила клавир све до адолесценције када је у мају ратне 1999. године са само 17 година морала да напусти родни град. Прво је отпутовала у Скопље, а потом за око месец дана са мамом Оливером Ољом Трифуновић одлази у Београд где се као подстанарке смештају у гарсоњеру у близини боемске четврти „Скадарлије”… Мама Оља је преминула 2014. године и сахрањена је у Беораду, а Селена Трифуновић се данас налази на докторским студијама клавира у Антверпену, главном граду Фландрије у Белгији. Учествује на концертима, у саставу је триа „Пиано тринити”… Име Селена је необично и за Призрен, а дато јој је по грчкој богињи месеца. Али је и животна прича Селене Трифуновић необична и дирљива…

ДРУГА ШАНСА ЗА ЖИВОТ

Селену је мама Оља, Оливера Трифуновић, усвојила у својој 47 години што ни тада није било једноставно ни лако, посебно зато што није имала супруга. Селена Трифуновић је 1982. године као беба, умотана у ћебенце са крстићем поред главице, нађена на дрвету испред призренске болнице. О овом судбинском моменту овако нам прича: – Тета Ресма, наша блиска комшиница, наш породични пријатељ, која је радила као педијатријска сестра у призренској болници је мојој мами Оливери испричала овај необичан догађај, и мама ми је причала да је целу ноћ размишљала о мени и коначно одлучила да сутрадан оде до болнице и види ту малу девојчицу. Говорила ми је да је то била љубав на први поглед и одлучила је да ме усвоји, да добијем другу шансу да живим, да ми пружи љубав и дом. Мама је била професор географије, радила је у Педагошком заводу, касније у Министарству просвете, живела је са својом мамом, попадијом Даницом Трифуновић. Мој деда Милан Трифуновић је био свештеник, протојереј у Призрену, били су угледна призренска породица. Мамини пријатељи су са свих страна помогли да се процедура заврши што пре и за само 11 дана ја сам постала део породице… Мама ми је о свему испричала када сам имала три године. Све сам разумела и захвална сам јој што је баш она моја мама. Тета Ресма, такоће има посебно место у мом срцу. Најсрећнији део мог живота био је у Призрену. А први пут сам поново отишла у родни град после мамине смрти, тек седамнаест година после свега што се десило на Косову и Метохији”. Селенин живот је све до 1999. године текао по призренским старим „адетима”, учећи основну и средњу школу у Призрену. Селена је упоредо ишла и у нижу и средњу музичку школу „Јосип Славенски”. Недељом је одлазила на литургију, суботом на бденије, постила је јер се и у кући и у школи тако живело. – Са 9 година сам уписала нижу музичку школу, моја прва наставница Олгица Главић је звала моју маму и рекла да сам талентована и да треба да ми купи клавир. Међутим, мама је рекла да је рано и да сачекамо. Убрзо су позвали проф. Марка Савића који је био професор на Музичкој академији у Приштини и рекли су да имају малу девојчицу која је талентована. Он је био мој учитељ клавира и, са11 година сам добила свој први клавир” .

ИСПУНИЛА САМ МАМИНА ОЧЕКИВАЊА

– Тог лета 1999. године са 17 година сам уписала Факултет Музичке уметности у Београду. Мама је познавала одлично Београд, јер је ту студирала и често службено путовала. Ја сам јако тешко поднела одлазак из Призрена. Живеле смо скромно. Мама се убрзо пензионисала. Наша дивна пријатељица новинарка Љиљана Булатовић је била наша велика подршка. Ја сам и данас њена „кћер” а она моја друга мајка. Испунила сам све о чему је мама сањала. Дипломирала сам на Факултету музичке уметности у Београду, одсек клавир у класи проф. Мирјане Шуице-Бабић. Дипломски испит сам посветила мојој мами, запослила сам се у струци и након неколико година постала сам мајка. Мама је  дочекала и своје прво унуче, њеног Давида. Мој син је прошле године био први пут са мном у Призрену и тај осећај је био нешто посебно за обоје. – Након мамине смрти сам уписала докторске студије на Филолошком факултету у Београду, смер култура. Пишем докторску дисертацију на тему која је везана за Косово и Метохију. Тренутно живим и радим у Белгији, предајем клавир и наступам као солиста. Ништа више не планирам јер живот иде својим током, а ми га пратимо – каже Селена Трифуновић. С. Ђукић