Народна ношња, пелене, ћилимчићи каквих ретко где има

 Неки од делова рукотворина из Слађанине колекције старији и од једног века. Вунене пелене као да су јуче изаткане у које се повијало више генерација новорођенчади. На коланима који представљају украсни део женске народне ношње савршено нанизани стари новчићи из разног периода

 

 

Слађана Филиповић (64) из села Коретишта код Гњилана поседује богату стару колекцију женских рукотворина од којих су неке старије и од једног века. Данас се радо присећа дана када је била девојка у свом родном селу Горњем Кусцу и када је као и све њене вршњакиње научила да тка, везе, хекла. Још од тих дана заволела је традиционалне женске рукотворине. Било је, вели Слађана, неписано правило у Косовском Поморављу у време њене младости, да девојке науче да израђују женске рукотворине разне намене, а пре свега оне које су биле део традиционалне народне ношње. Наук за израду женских рукотворина, које су пре свега одисале лепотом и аутентичношћу поднебља, с често присутним разликама од села до села преносио се по женској линији с генерације на генерацију. Било је незамисливо да се девојка уда, а да у мираз не понесе оно што је она изаткала, исхеклала, извезла али и оно што је добила у наследство, а што су њене баке и прабаке радиле. Такође, било је тешко замисливо да се прави свадбено весеље, а тај обичај се и дан данас делимично сачувао у Косовском Поморављу, а да се жене не обуку у прелепу народну ношњу у делу свадбеног весеља који се зове заигрување. Међутим, данас за разлику од неких далеких минулих деценија не могу се у свим српским домовима наћи традиционалне женске рукотворине, које су некада пуниле ормаре и специјалне дрвене ковчеге у којима су се чувале и користиле у разним приликама, а сходно својој намени коју су имале. Ретки су такви домови где се још чувају прелепи ћилимови, изворна народна ношња, вунене пелене какве су се некада користиле за повијање више генерација новорођенчади. Један од тих домова где се многе од тих рукотворина чувају с пуно пажње и љубави, као посебно драгоцено благо које је одраз старе традиције, јесте Слађанин дом. У њеној богатој колекцији старих, вредних, женских рукотворина могу се наћи десетина бошча, врсте ручно рађених прегача које садрже са пуно предивних декоративних детаља од којих сваки има своје значење. Ту се могу видети бошче, оне које су облачиле свекрве, али и оне које су облачиле двојке. Поседују различиту декорацију и доминирајуће боје. Такође у Слађаниној колекцији женских рукотворина могу се видети и бошче које су биле намењене снашама, али и оне које су носиле старије жене или жене које су биле у жалости за покојником. Свака бошча је имала своју намену. Све различите и посебне, јединствене, аутентичне и свака од њих има своју причу. Осим бошчи Слађна чува и стари колан, украсни саставни детаљ женске народне ношње, који се носио око дела струка. На њему су на савршен начин и као да су јуче нанизани метални стари новчићи из разних периода. Ту су и реске, такође украсни детаљ народних ношњи као и пате, такође украсни детаљ, али који је служио и да се ношња њиме причврсти у једном свом делу. У богатој Слађаниној колекцији старих женских рукотворина су и футе, врста старинске женске одеће, рађене од вуне или памука са посебно ручно урађеном чипком. Слађана чува и малене дечје ћилимчиће, какве су некада жене ткале да њима покривају своју дечицу или су је носиле као посебан поклон младим мајкама, својим рођакама. А ту су и старинске кошуље од старог ланеног платна које се ручно израђивало, али и вунене пелене, старе дуже од пола века. – Те пелене је израдила моја свекрва и у њих повијала мог мужа када је био беба и његову браћу и сестре. Када сам се удала, ја сам много тога од тих старих женских рукотворина затекла у кући свог мужа, што су радиле његова мајка, баба, прабаба. Није ми падало на памет да то бацим. Све сам то сачувала, па и те пелене. Кад их сада погледате и пипнете оне су такве као да су јуче рађене. Мекане, лепе, нежне – каже Слађана. Она редовно води рачуна о својој богатој колекцији рукотворина, проветрава их и одржава на друге начине како би спречила њихово пропадање и како каже не би их дала ни за шта на свету, али додаје да ће их једног дана када за то дође време у аманет оставити својој ћерки и снајама и нада се, вели, да ће и оне бринути о њима као што и она брине сада. С.Ивковић