субота, 17. априла 2021. | 18:59

НЕМА РАЗЛИКЕ У УНИШТЕЊУ СРПСКИХ СВЕТИЊА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ И ХРИШЋАНСКИХ СПОМЕНИКА У СИРИЈИ И ИРАКУ

Никакви модели заштите не могу у већински непријатељском и мрзилачком окружењу довољно и трајно заштитити српске светиње на КиМ, све док се за статус наше јужне покрајине не пронађе политичко решење које реално није на видику, јер је оно што би једино задовољило Албанце, признање независности „Косова” од стране Србије, за Србију неприхватљиво – рекао је проф. др Дарко Танасковић

 

 

Одолевали су вековима зулумима и пустошењима, сведочећи својим постојањем да је Косово и Метохија српска и православна земља. Својом лепотом, јединственошћу и значајем представљају баштину читавог православног и хришћанског света. У 21. веку 2004. године, док је Косовом и Метохијом управљала цивилна и војна мисија Уједињених нација, десио се страшни погром над српским црквама и манастирима и народом који се сабирао под њиховим сводовима. Немогавши уништити духовна и културна сведочанства, које посејаше густо у косовску земљу средњовековни српски владари, Албанци посегнуше за историјским фалсификатима, како би бисере српске православне духовности прогласили својим културним наслеђем. Оне које разорише и спалише марта 2004. године. О српском културном и верском наслеђу на Косову и Метохији и све што се догађа око њега за „Јединство” је говорио проф. др Дарко Танасковић, бивши амбасадор Републике Србије при Унеску, универзитетски професор, књижевни преводилац, исламолог и филолог оријенталиста.

  • Седамнаест година је прошло од када су Албанци плански извршили погром над српским народом и српским црквама и манастирима на Косову и Метохији. У другом делу света, настанком и деловањем Исламске државе, уништена је непроцењива хришћанска културна баштина на простору Ирака и Сирије. Има ли разлике између ова два случаја и како их третира међународна заједница?

Суштински, разлике нема. Оштећивање или уништавање било којег културног добра, а поготово оних која су универзално призната и најшире прихваћена као драгуљи у цивилизацијској ризници човечанства, атаци су на језгро историјски уобличене идентитетске супстанце читавог човечанства, а поготово народа чијој духовној и културној традицији, као самоспознајни темељи, припадају. У погледу тога какво ће бити реаговање међународне заједнице и њених организама на поједитанту садејственог укрштања свих поменутих, као и неких других чинилаца.

  • Након мартовског погрома 2004. године у априлу на Косово и Метохију је стигла експертска петочлана комисија УНЕСКА, а тадашњи вођа Унескове мисије Мари-Пол Рудил изјаснила се да се у званичним документима и извештају мисије о стању културне баштине на КиМ неће помињати појам српска културна баштина већ искључиво „културна баштина на Косову”. Није ли већ тада био уплив политике и „ветар у леђа” албанским стручњацима и политичарима да крену у кампању отимања српског културног блага на КиМ?

У конкретном случају не бих то тако непосредно повезивао. Наиме, познајем високу чиновницу Унеска Мари- -Пол Рудил која је од 2015. године на челу Унескове канцеларије при Уједињеним нацијама. Она је одличан правник и коректан службеник, а њено формално опредељивање за то да се наша културна баштина у документима Унеска води као „средњовековни споменици на Косову (Србија)” происходи из чињенице да је то заглавље под којим се они воде у материјалима Центра за светско наслеђе Унеска. Зашто је то тако, друга је прича. Свакако би било боље да у називу постоји атрибут „српски”. Оно што је било и остало проблематичније јесте то што је листа оштећених објеката који су 2006. у Унеску одређени за обнову и реконструкцију, како је отворено речено, представљала резултат успостављања „дипломатске равнотеже” између хришћанских/ православних и исламских добара, па је одабрано седам православних и шест исламских објеката, иако су стручњаци Унеска претходно утврдили списак од 48 православних и 14 исламских добара чије је стање изискивало хитну интервенцију, а децембра 2005. био је израђен и програм реконструкције 30 православних сакралних објеката настрадалих у мартовском погрому.

  • Да ли би свет био забезекнут да Исламска држава проглашава својим хришћанске цркве и манастире које је темељно порушила на територији деловања у Сирији и Ираку, што је случај на КиМ?

Такав чин би свакако изазвао опште згражање. Међутим, тако нешто је апсолутно немогуће, чак и хипотетички, јер су за исламистички фанатизам припадника Исламске државе сви хришћански споменици и сва уметничка дела неисламског порекла из свих историјских епоха израз недопуштеног и грешног политеизма, па их, као знак непоштовања Алахове воље, треба уништавати. У случају албанског посезања за српском православном културном и духовном баштином реч је о томе да се желе порећи њено православно (не и хришћанско!) порекло и припадност српској културној традицији, на шта у свету објективно постоји мања осетљивост, а и интересовање, па се на такве фалсификате лишене икаквог чињеничног покрића мора упорно и аргументовано указивати.

  • Од стицања аутокефалности Српске православне цркве почетком 13. века, на Косову и Метохији је саграђено хиљаду и триста цркава и манастира. Имају ли икаквог утемељења албански захтеви да се српски споменици придодају корпусу албанске културне баштине?

Немају, наравно! О томе у оваквом разгвовору не вреди трошити речи, што никако не значи да у сваком конкретном случају не треба спремно и убедљиво, научно потврђеним чињеницама разобличавати покушаје таквог великоалбанског контракултурног, фалсификаторског инжењеринга. Постоји и друга варијанта стављања наше културне баштине на КиМ под истовремено административну и, условно речено, културно-политичку јурисдикцију Приштине, за коју се, изгледа, у новије опредељују они промућурнији субјекти у албанској заједници који схватају да је проглашавање српског духовног и културног наслеђа албанским у смислу историјско-цивилизацијске и националне припадности без много изгледа на шири и трајнији успех. Ови актери, који се представљају као космополитски и национално неоптерећени, заговарају модел заједничког културног наслеђа „државе Косово”, у које би се укључиле све његове верске и националне компоненте. Културно наслеђе би, да тако кажемо, било етатизовано, без довођења у питање традицијске и националне припадности његових саставница. Оваква концепција културне политике у области односа према културном наслеђу, а и културном богатству на територији КиМ уопште, двоструко је опасна и за Србе и за Србију неприхватљива. С једне стране, она претпоставља постојање „државе Косово”, док са друге има више шансе да се учини плаузибилним на међународном плану, где и иначе постоји јак мондијалистички тренд денационализовања културе. Овакав приступ проблематици културне баштине на КиМ има симпатизера и у одређеним круговима у Србији. Да подсетим, и у класификацији и систематизацији Центра за светску баштину Унеска културна добра се не разврставају према културно-историјској и националној, већ територијално-политичкој, односно актуелној државној припадности.

  • Да ли је српска културна баштина на КиМ добро документована у историјском и архивском материјалу од средњег века наовамо?

Не сматрам се у ужем смислу компетентним и довољно обавештеним да прецизно одговорим на ово питање. Укупно узевши, кад је реч о најзначајнијим елементима српске културне и духовне баштине на КиМ, под којима се обично мисли на непокретно архитектонско наслеђе (цркве, манастире, конаке и друге сакралне објекте), мислим да у вези са њима постоји веродостојна документација. У погледу покретног културног наслеђа, иако су предузимане повремене акције његовог пописивања, не бих могао да будем сигуран, како из објективних разлога тако и недовољне координисаности у овом важном послу. Више институција радило је на томе, али често свака за себе, што се, у крајњој линији, показује као екстензивно и резултативно непотпуно. У једном скорашњем интервјуу, министарка културе, госпођа Маја Гојковић рекла је да је „недопустиво да држава не зна шта поседује, какво културно благо има”. Ако је то заиста тако у Србији, а претпостављам да министарка зна о чему и на основу чега говори, можемо само претпоставити какво је стање у погледу инвентара нашег културног наслеђа на КиМ, где држава Србија нема контролу над великим делом објективно окупиране територије под међународним протекторатом.

  • Уништење, скрнављење и континуирани дискриминаторски однос према СПЦ на КиМ није заустављен ни законима проистеклим из Ахтисаријевог плана. Какви би модели заштите у будућности сачували српске светиње на КиМ?

Никакви модели заштите не могу у већински непријатељском и мрзилачком окружењу довољно и трајно заштитити српске светиње на КиМ, све док се за статус наше јужне покрајине не пронађе политичко решење које реално није на видику, јер је оно што би једино задовољило Албанце, признање независности „Косова” од стране Србије, за Србију неприхватљиво. У међувремену, морају се искористити сви расположиви институционални механизми и полуге утицаја у међународној заједници да се проблем угрожености српског духовног и културног наслеђа на КиМ стално држи пред очима света и да се захтева гарантовање његове адекватне заштите, уз покретање конкретних иницијатива. Једина олакшавајућа околност је, парадоксално, у томе што је кредит Приштине у међународној заједници, упркос политичкој подршци одређеног броја утицајних земаља, све тањи.

  • Поједини историчари сматрају да је неопходно тражити да се за СПЦ на КиМ осигура екстериторијални статус попут Ватикана или Свете Горе, без обзира на будуће решење за Косово и Метохију?

Познате су ми те идеје, од којих су неке биле и прилично детаљно разрађене. Не верујем да је то реална опција, из више разлога. Ако оставимо по страни политичко нерасположење према оваквом моделу на многим утицајним странама, довољно је рећи да би за СПЦ требало обезбедити екстериторијални статус на целој територији КиМ, јер су њени многобројни сакрални објекти, укључујући оне културно највредније, расути по читавој Покрајини. Незамисливо је континуирано екстериторијално подручје под заштитом и са јасним границама. Још теже је претпоставити постојање више гетоизираних екстериторијалних енклава, што су већ данас Дечани. А затим, СПЦ нису црквени објекти музејског карактера, већ живе свештеничке, монашке и верничке заједнице. Општа аналогија са Ватиканом и са Светом Гором није одржива, па ни практично употребљива и применљива.

  • Да ли је неопходно у наставку дијалога Београда и Приштине отворити тему положаја и заштите у будућности српске верске и културне баштине?

Наравно! Представници Приштине тврде да проблем положаја и заштите српске верске и културне баштине не постоји, да ће све бити уређено косовским законодавством (на бази одговарајућег анекса Ахтисаријевог плана), кад се једном постигне политичко решење, и одбијају да се круг тема прошири и на ову област. Логика европских посредника у преговорима, да се на дневном реду могу наћи само теме о којима су сагласне обе стране је лицемерна. Она практично кочи читав процес, отклањајући разматрање реалних животних проблема и упорно усмеравајући ток целокуне динамике ка тзв. „свеобухватном обавезујућем решењу”, а свима је јасно шта би оно требало да подразумева.

  • Смеју ли држава Србија и Српска православна црква да прихвате било какав модел за српску верску баштину на КиМ над којом de facto и de iure нема управу СПЦ са седиштем у Београду, односно Епархија рашко-призренска, чији је врховни ауторитет патријарх српски и Свети Синод СПЦ?

Мислим да о неком таквом моделу није легитимно ни размишљати, како из земаљских тако и из небеских разлога. Рада КОМАЗЕЦ

Подели на: