НЕСТАЛЕ СУ СВЕ НАШЕ ЖИВОТНЕ РАДОСТИ

Никола је имао 17 година, Марија 15. Он је био матурант, а она је завршавала осми разред. Пред њима је био живот, планови, најлепше и најбезбрижније године живота и све је нестало у једном трену

 

Пре 20 година, односно првог маја 1999. године НАТО је бомбардовао аутобус „Ниш-експреса” на мосту у Лужанима код Подујева. Погинула су 46 путника, од којих 14 деце. Међу њима, Никола и Марија Петровић из Грачанице. (Са њима је настрадала и њихова бака Смиљана.) За њихове родитеље Драгишу и Зорицу, тог дана се срушио цео свет. Са њиховом децом убијена је и њихова воља за животом. Никола је имао 17, а Марија 15 година. Од тада, један дан нису дочекали а да Никола и Марија нису прво на шта су помислили. Не знају другачије да живе. Једноставно, бол је јача од њих. Не могу а да се не сете да би до данас, можда, и њихова деца били родитељи…..

НЕ МОГУ ДА ЗАБОРАВЕ И ОПРОСТЕ

– Време се од тог дана није померило, одатле нема даље. Наша прича је веома једноставна. Убили су нам децу и тог дана су нестале све наше животне радости, све је изгубило смисао. Ни ја ни Зорица живи у гроб не можемо – прича за „Јединство” Драгиша и слеже раменима, док му лице одаје да огромну тугу и патњу носи у грудима. Драгиша и Зорица не могу да забораве, не могу да опросте. Никола је завршавао четврту годину средње школе, Марија осми разред. Њихова деца су правила планове о својој будућности, живели су безбрижно и радовали су се сваком новом дану, као и сви млади људи на свету. Онда је све нестало у једној секунди. Неко је наредио, а наредбу у дело спровео војник НАТО-а , који је зарад „хуманитарне катастрофе” нишанио аутобус пун путника. Испаљени пројектил преполовио је аутобус. Једна половина је остала на мосту а друга је пала испод.

– Нико није одговоран за то свирепо убиство, нико није крив што су наша деца убијена. Нико није крив што су током бомбардовања убијени многи други невини људи, деца, што су бомбардовали болнице, возове, рушили мостове. Алијанса је признала да је погођен аутобус који је превозио цивиле, и у саопштењу су рекли да је за њих то колатерална штета. Наша деца, њихови уништени снови, прекинута младост, наша патња, наши уништени животи, за њих су нешто безвредно, једно велико ништа – причају Петровићи. Мирноћа којом причају о својој деци је за дивљење и дубоко поштовање. Не можете а да не приметите сету у њиховим очима, тугу и бол са којима живе, али при погледу у њихову фотографију на зиду обоје се благо осмехују. Причају нам о том другом полугођу које је бомбардовање прекинуло, и о плановима њихове деце.
– Нису били одлични ђаци у школи, али нисмо имали проблема са њима. Били су добра и послушна деца. Марија је сваког дана са другарицама правила планове везане за упис у средњу школу. Како то и бива у тим годинама, данас једна школа сутра друга. Нисмо сигурни за шта би се одлучила на крају, али највише је причала о медицини. Њене другарице су касније уписале медицинску школу и вероватно би она са њима, али то никада нећемо сазнати. Никола је имао гомилу планова, а све је почињало од прославе 18 рођендана. Како се радовао том рођендану, сав је био посвећен прослави. Рођен је седмог маја и тог дана су се са баком враћали из Прокупља управо због рођенданског славља. Никола и Марија су сахрањени седмог маја. Тог дана када је у кући требала бити прослава пунолетства, а наша деца срећна и весела, ми смо их испратили на вечни починак. Уместо весеља, својој деци спремили смо сахрану -причају Петровићи.

СТРАХ ДА ИМ ДЕЦА НЕ БУДУ ЗАБОРАВЉЕНА

Драгиша и Зорица живе мирно и повучено у центру Грачанице. Кућа у којој живе остала је недовршена, односно иста као и када су деца у њој живела. О сређивању не размишљају јер за то нити имају воље, нити финансијски то себи могу да приуште. Причају нам да су после сахране своје деце и одласка српске војске и полиције остали без примања. Успели су на основу лекарских извештаја да 2000. године остваре право на пензије, и њихова заједничка месечна примања су нешто мало преко 30 хиљада динара. Не кажу ни мало ни много, од смрти деце не оптерећују се много тим стварима. Кажу нам да живе дан за даном, а сваки дан им пролази тако што причају о Николи и Марији. Често одлазе на гробље јер им онда буде мало лакше. Обоје су лошег здравља, и све је то последица стреса који су преживели. Кажу нам да ретко путују, јер сваки одлазак до Прокупља, где им живи фамилија, за њих је стресан, зато што морају да пређу преко моста на којем су убијена њихова деца.

– Сан ми не долази на очи. Да није терапије коју редовно користим и помоћи лекара, не знам како би живела. Психијатри ми кажу да је то последица шока, јер у тренутку када су деца убијена била сам сама кући. Драгиша је био у резервном саставу војске и успео је да дође кући тек уочи сахране. Последице свега тога су трајне и никада се нећемо опоравити – каже Зорица. Петровићи причају да их једино другови и другарице њихове деце никада нису заборавили. Они им се редовно јављају, Маријине другарице посебно. Често их зауставе на улици и попричају са њима, и то њима пуно значи. За све остале Марија и Никола као да не постоје. Петровићи се сећају да су представници власти само једном били на гробљу. Највише их плаши да ће њихова деца, али и остале српске жртве бомбардовања, остати заборављени. Подсетимо, напад на аутобус код Лужана догодио се око 14 часова првог маја 1999. године. У нападу пројектилом аутобус је преполовљен након чега је један део пао у реку, а други је остао на мосту. Напад су преживела само четири путника. У другом нападу, који је уследио 50 минута касније, оштећено је амбулантно возило које је дошло да помогне повређенима, а један лекар службе хитне помоћи је рањен. НАТО је другог маја признао одговорност за напад на аутобус, али је изнео твдњу да је аутобус „случајно погођен”. М. Ч.

Подели на: