НЕВЕСЕЛА СТВАРНОСТ

Пише: Рада Комазец

 

 

Слобода говора и медија кључна су људска права и слободе на којима почива свако слободно и демократско друштво. Медији преносе несметан и слободан проток информација грађанима у корист јавног интереса. Новинарима српских медија на Косову и Метохији залупљена су врата испред носа приликом прошлонедељног обраћања у Приштини специјалног изасланика ЕУ за регионална питања и дијалог Београда и Приштине Мирослава Лајчака и америчког изасланика за Западни Балкан Габријела Ескобара. Наравно, све је урађено перфидно и под изговором поштовања мера за спречавање и сузбијање заразне болести COVID -19. Како то да баш новинари српских медија „шире заразу” у Приштини? Политичким актерима у Приштини и националистичким партијама не одговара медијски плурализам и слобода говора српске заједнице, јер управо су албански политички лидери најчешћи актери ширења говора мржње. Српски новинари и српски медији су, наравно, део народа који се вековима потискује са Косова и Метохије, те не чуди шта су новинари српских медија скрајнути са једне конференције. Универзалну декларацију о људским правима Приштина не поштује, а Косово остаје територија посвећена пројектима једне националне државе, тзв. велике Албаније, маргинализујући српски народ. Није само пресс сала премала да прими српске новинаре, већ се на дневном нивоу суочавају са проблемима, што се не рефлектује само на неравноправни статус са албанским колегама, него и на доступност информацијама у јавним институцијама, слободу говора и личну безбедност. Комплексни и сложени косовски чвор није лако одмрсити ни Лајчаку ни Ескобару, који су немо посматрали избацивање српских новинара са њихове конференције. Политички и медијски једнонационални клијентелизам у косовском друштву има тенденцију гушења права и слободе Срба били они новинари, пољопривредници, пастири… и стварање неповољне атмосфере за суживот на тој територији. Притисак на српске медије и новинаре није завршен прогоном „Јединства” и Радио Приштине из главног града Косова и Метохије. Он траје и трајаће у континуитету док буде Срба и српских новинара на КиМ, потомака оних који су стварали журнализам у покрајини и учили Албанце основама новинарства и културе. Приштина никако да промени свој образац понашања од једнонационалних градова јужно од реке Ибра, у којима је политика етничког чишћења успешно обављена, до једнонационалних новинара. Можда би српски новинари поставили шкакљиво питање нпр. ЗСО, повратак Срба, узурпација имовине, селективно спровођење закона… Шта год да се помене нигде не ваља. Софистицирано и планирано на овај или онај начин угњетава се српска популација, занемарујући чињеницу да нема будућности без коегзистенција и живота једних поред других. Још увек нема на политичкој сцени Косова оних који ће искрено пружити подршку принципу повратка, борити се снажно против климе нетолеранције и учесталих напада на Србе и њихову имовину. Пре 11 година започео је дијалог Београда и Приштине о нормализацији односа две стране. Две године касније у Бриселу се договарају и принципи о формирању Заједнице српских општина. Потписаним споразумом је предвиђено да ЗСО буде правно лице дефинисано својим Статутом, да врши пуни надзор у областима економског развоја, образовања, здравства, урбаног и руралног планирања у општинама са српском већином, именује кандидата за регионалног командира полиције. Дакле, споразум прецизира законски оквир, циљеве, организациону структуру, финансирање… Уставни суд Косова 2015. године утврђује да принципи о формирању ЗСО, који су претходно договорени у Бриселу, нису усклађени са уставом. На основу те одлуке наводно је спорно што се Заједница не заснива на принципима мултиетничности, док албански политичари тврде да у „мултиетничкој држави” као што је Косово не може бити једнонационалних ентитета. Одбијањем да се формира Заједница српских општина или њеним модификовањем, Приштина би обавила завршни чин етничког чишћења српског народа на Косову и Метохији. У невеселој стварности још увек нема прихватања другога онаквог какав он јесте, већ је на делу покушај да га обликујемо по својим мерама и жељама, односно, да га асимилујемо ако жели да живи поред нас. У невеселој стварности превише је одсуства жеље да се заједничким напорима и креативним способностима допринесе динамичнијем развоју и општем добру и Срба и Албанаца.