О Косову опет, и нове песме

Представљене две књиге Милице Јефтимијевић Лилић у Цркви Светог Марка на Ташмајдану у Београду.

… Повратак песникиње у Метохију је улажење у косовскометохијске духовне просторе где битишу највеће историјске истине српског народа…

Милица Јефтимијевић Лилић је ових дана представила две нове књиге у крипти Цркве Свети Марко на Ташмајдану у Београду. Ради се о збирци поезије „О Косову опет“ у издању „Панораме – Јединства“ Приштина – Косовска Митровица, у оквиру библиотеке „Григорије Божовић“ и збирци приповедака „Сакривено у сјају очију“ коју су издали Банатски културни центар, Ново Милошево и Књижевна радионица „Кордун“ Вест Честер, Пенсилванија, САД. Свечану промоцију благословио је отац Трајан Којић, старешина Цркве Свети Марко који је подсетио на Косовски завет и да је душа претежнија од тела, указавши и на речи „кад будемо достојни Косова, Косово ће да нам се врати“. Отац Трајан Којић је овом приликом поменуо и Исидору Секулић која је певала „Косово је гробница. Без смрти нема васкрсења“. Друштво гуслара „Цар Лазар“ доделило је мр Милици Лилић, овом приликом Повељу Царице Милице „као знак пажње за чињење у дужем периоду на афирмацији традиционалних вредности културног и књижевног завичаја града Приштине и Косметског поднебља“. Милован Спасић је испред Удружења Срба Косова и Метохије, предао Милици Лилић повељу и обратио се публици истакавши да се писана реч не заборавља. Промоцију је водила Драгана Лилић.

„Да нас враћаш у неостављено“

Говорећи о књизи песама „О Косову опет“ Братислав Милановић је рекао да је Косово опсесивна тема песника, нарочито песника рођених на Косову и Метохији. Он је истакао да Милица Ј. Лилић не пева из колективног „ми“ него из самосвесног „ја“, напоменувши да је то стваралачки его. Новом збирком песама су обједињене старе и нове песме смештене у два циклуса: „О Косову опет“ и „Повратак у Метохију“. – Апокалиптички звучи анафора песникиње „ако те отуђе“ , њеним се откровењем у стиховима, у доменима небеских предака и поређења са светоотачким чудима отвара поље емоције бола због наслућеног будућег потпуног разједињења идентитета нашег народа. Нема чуда које нам остаје и које може да се збије, када попут одсечене руке, одсеку део српске територије. То ће пореметити цело, јунговски речено, колективно несвесно и архетипско у нама: „Никада више нећемо бити своји, цели/ Нити ћемо бити исти свемир васцели“. Овако о песмама Милице Лилић пише у уводном делу књиге мр Милица Миленковић. Збирка песама „О Косову опет“ (и нове песме) према речима мр Миленковић је урађена једним драматичним сплетом мотива где се као уводни приказују мотиви мрака и таме који прете да прогутају светлост. –Отварање циклуса у којем песме сведоче о толико пута историјски поновљеном тренутку кроз синтагму „већ виђен“ , „Повратак у Метохију“ описује стање распетости између онога што је жеља и што је истина: „Повратак Метохије је болан/ Толико лепоте, а туђа“. Туђа је земља која је до јуче била срце једног народа. Она је недостижна духовна лепота одувек, а сада је њена узвишеност и физички удаљена од наших бића. Тиме се у први план истиче селидба овог простора у естетске системе недокучивих лепота, јер лепота је сама по себи категорија нечега што надилази време и простор. Отуда је повратак песникиње у Метохију улажење у њене духовне просторе где битишу највеће историјске истине српског народа, каже Мр Миленковић. Песникиња се у овој збирци обраћа песмом Лазару Вучковићу и Чарнојевићу. Чарњевићу стиховима и речима „/Да нас враћаш /У неостављено“/.

Издвојила сопство из сивила дана

Рецензент збирке поезије мр Милице Ј. Лилић „О Косову опет“ професор др Богомир Ђукић између осталог каже : У песништву Милице Јефтимијевић Лилић ријечи као темељни елеменат језика имају посебу, можда највећу важност. У њеној пјесми „Кад речи дођу“ она поетички долазак ријечи налази у непознатоме мјесту, јер оне стижу од некуда, и пореди их са блиставим живим коралима што својом појавом у сивоме дану засијају и запале… Рецензент др Богомир Ђукић каже такође да се намеће утисак о извесном високо достигнутом нивоу песничке поетичке свести и самосевсти Милице Јефтимијевић Лилић у издвајању свога сопства из свакидашње површности и сивила, и његово самеравање са другима, једно је од најсуштијих питања нашег времена уздрманог личног и националног идентитета и његовог сажимања у познатој формули ја и јесте. – Из сагледаване пјесме јасно се види колико је ово питање присутно у поетској свијести наше пјесникиње и на који је начин оно у њеним стиховима дато, јер оно свој најадекватнији и најдубљи смисао налази у њиховом „садејству“ и прожимању, у феноменима који се могу одредити и као извјесно заједничарење…, каже се у рецензији др Ђукића. О томе да мр Милица Ј. Лилић, на себи својствен начин, бира речи, говоре и наслови песама из нове књиге. Тако је маркантне речи увела у наслове песама који као да говоре више од стихова. У поетској збирци „О Косову опет“ истичу се, на пример, наслови песама: Чарнојевићу, Злопој, Сведочење, Пена безумне глади, Саучествовање, Супстанца душе, Остани у чистом себи, Мисао, Идентитет дана, Не часи, Самоникла реч… И дуг је низ наслова у збирци од 190 страна. Но, ипак о Косову и Метохији, опет, ваља истаћи и наслове: Свети заборав, Милост ума, Смисао, Некропола ћутања…, па нека одгонетне читалац. Ауторка је на промоцији читала своју поезију и делове прича из књиге „Скривено у сјају очију“. – Приповедајући јединственим, лаким и читљивим стилом, без претераних дескрипција, са избрушеном и филозофском мишљу, ауторка нас проводи кроз судбине својих јунака без патетике и задршке, и открива њихове врлине, слабости, падове и успехе, дајући увек предност нама, читаоцима, за могућност идентификације и рационализације како емоција њених јунака тако и наших властитих, каже се, између осталог, у рецензији књиге прича „Скривено у сјају очију“, Радована Влаховића. У овој збирци Милица Лилић чистоту уочава у дечјем свету. Милица Јефтимијевић Лилић има велику библиографију. Када се говори о њеном стваралаштву неизоствано је рећи „Очито, Милица Јефтимијевић Лилић пјева о љубави, која је можда најодлучнији и највише присутан и распрострањен мотив, садржај и тема у читавом њеном опусу, јер добро зна да је она (љубав) највиша људска вредност и најзначајнији феномен човековог смисла постојања у целини“.

С.Ђукић

Подели на: