Обокорио Рогозну лавандом

КРСТО МИЛОШЕВИЋ О ЗАВИЧАЈНИМ ПАДИНАМА НА РОГОЗНИ У ИБАРСКОМ КОЛАШИНУ

 

Помоћ локалне самоуправе у изградњи пута од Јагњенице до Падина би била од великог значаја не само за нас већ и за цео крај, каже Крсто. – Засадио бокоре лаванде која се одлично примила
Познат као дечји писац и песник Красто Милошевић, Колашинац чије је родно место село Падине на јужној страни планине Рогозне у општини Зубин Поток, испричао нам је како је са браћом и неколико комшија кренуо у обнову родитељског дома у готово запустелом завичају. И ових зимских задушница он је из Крагујевца кренуо је са три рођена брата Слободаном, Милуном и Радивојем (Ранко је био спречен да пође) да запали свећу и помоли се на гробовима преминулих родитеља, Јаблана и Наде Милошевић. Молошевићи су још раније кренули са идејом да оживе огњиште родитељског дома. У породици је било седморо браће, од којих су два преминула, Спасоје и Зоран. Крсто се досетио да посади бокоре лаванде која се добро примила на Падинама на његову велику радост. Дао је добар пример и другима јер кад он може да гаји лаванду долазећи тек повремено чак из Крагујевца моћи ће и други који су ближе.

Сећање на време исељавања због бране

-Пошли смо да мајци, оцу и осталим нашим прецима упалимо свеће. Изненадио нас је пут, који је у недавним поплавама у завичају, био однешен и тим правцем се није могло ни пешице, а то је растојање од око пет километара. Захваљујући добрим људима, нашим пријатељима, који су нам дали теренско возило, успели смо да у родитељској кући подложимо ватру. То нам је увек важно јер је у складу са нашим обичајима и веровањем да родитљско огњиште не треба запустити да се угаси. Ових година смо обновили кућно огњиште које једно време било уништено. Имамо воду у кући и радо се враћамо том нашем завичајном имању, прича Крсто.
Овај даровити Колашинац, песник по вокацији, заљубљеник у завичај је из родних Падина које припадају катастарској општини Вељи Брег, 1968. године отишао „трбухом за крухом“. О томе каже:
-Ми тада нисмо ни знали да је то била политика ондашње покрајинске али и југословенске власти да се исели српско становништво са подручја где је саграђена брана. Одлазак становника са овог подручја није био директна последица изградње бране али у немогућности да нађемо посао, одлазили смо један по један, сви од реда.
-Исељавали смо се пре свега из економских разлога и недостатка било каквих услова за живот у селу. Није било струје, пута, воде. Кад је исељавање узело маха, све то је долазило, али је било касно. Највише исељених је у Крагујевцу, али има нас и у другим крајевима Србије. Наши потомци отишли су и даље, и преко атлантика, Грчка, Немачка и у друге земље. Брана је била „кап која је прелила чашу“. Тад је отишао и онај ко није имао намеру да оде. Сећа се са тугом и горчином Крсто.
-За време Другог светског рата наш отац је био у заробљеништву у Немачкој. За то време, Шиптари су му у селу убили двојицу браће, моје стричеве, сећа се Милошевић
У Крагујевцу се Крсто бавио разним пословима, најдуже је радио као инжењер заштите на раду а једно време и као комерцијалиста.
-Ми јесмо сложна породица, али смо у годинама, кад не можемо све сами. Главни проблем нам је пут, око 5 километара од Јагњенице до наших кућа. За обнову куће, у овој фази нема неких потреба, довољно нам је то што имамо. Нормално, кад има струје. Воду смо поодавно сами довели.

Оживљава родитељско огњиште

Кућа је одавно грађена, можда и пре 1900.године. Ни отац (1910.) се није сећао кад је грађена. У њој је живело нас седморица синова, отац, мајка и баба. Поред нас, са нама је живела и породица нашег стрица који је погинуо на кућном прагу 1941. Укупно 16 чланова, прича Крсто.
Село Падине је богато шумом, растињем, водом и бројиним врстама дивљих животиња. -У нашем селу има интересовања једног броја младих људи који би да обнове кућни праг и оживе прадедовска имања. Ту посебно треба да се истакну потомци Тила Живковића (његов син Жарко, и унуци Миљан и Мирко), унуци Владимира Перовића као и потомци Величка Милентијевића (Радиша). Било би и већег интересовања да има инфраструктуре која би олакшавала довоз материјала, радне снаге и сл. Помоћ локалне самоуправе би била од великог значаја не само за нас већ и за цео крај, каже Крсто.
Председник општине Зубин Поток Срђан Вуловић је како сазнајемо од саговорника обећао да ће помоћи у изградњи пута до Падина па се чека на потез локалне власти.
Село Падине је 1948.године имало 179 становника. Године 1991. било је 41 лице, а сада нема никог осим кад Милошевићи и неколико комшија доћу поводом неког празника Спасовдана, Задушница и слично.
Пре неколико година, тачније 2019. Крсто је засадио неколико бокора лаванде, да проба како се понаша. Када је видео да се лаванда одлично примила додавао је још бокора овог прелепог украсног, мисрисног и корисног медитеранског биља које може да се гаји и плантажно јер нема великих захтева у погледу квалитета земљишта, а гајење је веома економично. Лаванда тражи много сунца, којег има у изобиљу на присојоној страни Рогозне. Тако је Крсто пре короне унео дух „модерног“ биља у Ибарски Колашин.
– С ово моје снаге и година, коначно имам 52 формирана бокора, а додао сам још 22. Сам копам, уклањам траву, и то за оних неколико дана колико будемо у селу неким поводом. Лаванда би могла да препороди наш крај ако би било неке подршке. Наш крај би могао да постане српска Прованса, раздрагано и уверљиво каже Крсто.
Своју непорециву љубав према завичају Крсто је изразио и кроз поезију а од недавно и у прозним текстовима и причама. Ускоро објављује књигу „Рогожњанске приче“. У песми Тескоба најбоље је изразио своју љубав према родном крају, према природи са којом није изгубио контакт… Стиховима се такође често враћа завичају. Овако каже: /Не могу више,/ /Да живим овде,// Град ми је као мора,//Хоћу у село// Да тамо гледам// Како се рађа зора./

Славица Ђукић