Одећа и обућа за децу и одрасле

Колективном центру у Реснику у Београду стигла помоћ од Хуманитарног удружења „У срцу“

 

Председница Хуманитарног Удружења „У срцу“ Сузана Нујић посетила је са колегама породице расељених са КиМ у колективном центру у Реснику и уручила им већу количину одеће, обуће, играчаке и књиге
Предсатвници ХУ „У срцу“ које су основали запослени Телекома Србија а.д. Београд на челу са Сузаном Нујић однели су јуче и предали већу количину сакупљене одеће и обуће за децу и одрасле колективном центру у Реснику у којем још и данас живе расељени Срби са Косова и Метохије из Истока и Клине. Дочекала их је и угостила представница Колективниг центра Горица Пузовић, задовољна што неко мисли на њих и што су их ови хуманитарци обрадовали. Удружење је о потребама становника овог колективног центра сазнало управо из „Јединства“. У пакетима помоћи пред нову школску сезону сакупљене су и патике, мајце, тренерке, хаљине, комплети, играчке, спортски реквизити и друга роба… Породицама са децом које, како каже Г орица Пузовић, има око тридесеторо, је ова помоћ добродошла јер је економска криза забрињавајућа.
Сузана Нујић је, као особа које се дуго бави друштвено-одгов орним пословањем и као искрени хуманитарац са сарадницима обишла колективни центар у Реснику и рекла станарима да ће наставити да помажу колико год буде у њиховој могућности. Један од њених колега се запрепастио када је видео у каквом је сатању купатило Горице Пузовић…
До дана данашњег расељени из Клине и Истока живе у дотрајалим, оронулим, све неусловнијим баракама грађевинских предузећа „Рад“, „Дело“ и „Јастребац“ недостојним за живот човека. Има у овом центру и старих и веома болесних лица. Комплекс барака ових предузећа био је неуслован још пре 24 године. А тек како је сада…!?
Прича о обезбеђењу крова над главом расељеним Србима у Реснику још није дочекала финале. О овим породицама писали смо и предочавали надлежнима и јавности више пута и раније. Мада је крајњи рок за укидање колективних центара у Србији био завршно са 2016. годином ове породице још нису збринуте да с вију свој дом под неким кровом. Други колективни центри су затворени а расељеним и избеглим лицима који су живели у њима посредством КИРС-а, локалне самоуправе, УНХЦР-а и других хуманитарних удуржења, саграђени су станови или дате на коришћење сеоске куће. Расељени из Клине и Истока још чекају да се и за њих нађе одговарајуће решење…
Како је без икаквих примања, Горица као самохрана мајка двоје деце веома тешко живи јер је инвалид, тешко хода те стога не може ни да ради… Помажу их комшије и хуманитарци… Све је то мало и недовољно, али другачије не може. Она се отежано креће, а само повремено је радила. Ипак, чврсто верује да ће решити питање крова над главом за своју породицу и за све у овом центру.
С.Ђукић