Одлазак младих велика брига

 У селу данас живи око 700 Срба. Многи домови празни. Сточарство замире, а сетву кукуруза, пшенице и других житарица заменило малинарство. Прoдаја српских имања у тајности без јавног изношења цене

 

 

На падинама подно северо-источних врхова Шар планине, с леве и десне стране дела тока Лепенца и Готовушке реке, вековима битише село Готовуша и данас једно од највећих српских села на територији општине Штрпце, подељено у неколико махала: Ново насеље, Ђурђеви, Стојчеви, Петковчани, Зангини, Костићеви, Репиново и Кевкине. Према неким археолошким испитивањима и открићима, територија данашње Готовуше је била насељена пре више хиљада година. У писаним документима место Готовуша се помиње у повељи цара Душана из 1331. године. Како историјски записи из тог времена бележе, овим крајевима пролазили су трговачки путеви који су повезивали царске градове Призрен и Скопље.Тим путевима је пролазио велики број трговаца који су трговали са Готовушанима. Трговци су продавали усољену морску рибу и маслиново уље, а куповали вино. Према неким записима српски средњoвековни владари имали су своје поседе у Готовуши, а о томе сведоче неке народне песме и још увек сачувани називи неких локација. Једна од њих носи име Царске ливаде,  а такође у атару села се налази и локација звана Царева глава. У сачуваним историјским документима забележено је да је Готовуша под турску власт пала 66 година након Косовске битке, а да је до тада била област Бранковића. Српска војска је ово село ослободила турске власти 13. октобра 1912. године. Победу су огласили црквеним звонима. Мештани су организовали свечани дочек српским ослободиоцима и славље је трајало неколико дана.

СЕЛО СА ДВЕ СТАРЕ ЖИВЕ ЦРКВЕ

Готовуша је једно од малобројних села у овом делу Сиринићке Жупе које има две живе цркве. Обе су старе више векова. Једна се налази на улазу у село, недалеко од скретања  са регионалног пута Урошевац-Штрпце и посвећена је Успенију Пресвете Богородице. Друга је недалеко од центра села и посвећена је Христу Спаса, а неки од докумената бележе да је у почетку била посвећена Светом Николи и да је заправо у 16. веку на место где се налази данас пренета из места званог Градина. Око обеју цркава налазе се сеоска гробља, која су такође веома стара о чему сведоче и бројни времешни споменици. Иначе, својевремено су ове две цркве у Готовуши у чијем се атару налазе и остаци неколико старих црквишта, стављене под заштиту Републичког завода за заштиту споменика Републике Србије и категорисане као верски објекти од изузетног културно-историјског значаја  и као вредно српско културно-историјско наслеђе у овом делу Косова и Метохије. Готовуша има дугу историју. Ситуација се у погледу услова живота становништва кроз векове мењала, али и број становника. Данас овде има око 700 Срба, али их је из године у годину све мање. – Највећи проблем је што нам одлазе млади. Много је празних кућа или са малим бројем укућана. Млади одлазе због посла. И мој син је отишао прошле недеље у Београд да ради на грађевини. И ја сам без посла. Судим се са Општином 12 година, око једног плаца на коме сам подигао пумпу у насељу Штрпце. Својевремено био сам јак трговац и уложио овде много пара, али ето дошло време да сад за мене нема посла и то што је моје не дају ми – каже 62 годишњи Стале Сталетовић. Он поседује велику кућу у центру села, али како каже и он ће вероватно са супругогом бити принуђен да оде из села. И није једини који је разочаран чињеницом да млади одлазе.

СМАЊУЈЕ СЕ БРОЈ ЂАКА

Некада се у Готовуши становништво интензивно бавило земљорадњом и сточарством. Данас у целом селу има тек тридесетак грла крупне стоке. Оваца нема. У новије време неки мештани имају малине и како се може чути, остварују приходе од тога, док су остали облици земљорадње у стагнацији. – Ја имам једну краву. Узгајам малине. Прошла година је била добра по роду и цени, а за ову видећемо. Иначе некада оранице под кукурузом, пшеницом, данас су ливаде – истиче Бојан Станишић. Број деце у осмогодишњој школи која носи име првог учитеља Рајка Урошевића се у Готовуши такође смањује. Има их од предшколског одељења до осмог разреда око стотину, а  раније је, веле, овде сваки разред имао по два одељења. У новије време није било значајнијих улагања у развој Готовуше, која је од административног центра општине удаљена око четири километра. У селу се налази неколико малих продавница које су на неки начин, посебно када је лепо време и када нема много посла у малињацима, место окупљања и, како у шали кажу овде, место разбибриге. Људи уз сок или понеко хладно пиво, поразговарају о разним темама. Најближе готовуши је Албанско село Фираја које се, како кажу овде, налази „одмах преко брда”. У првим послератним годинама било је међуетничких тензија. – Ми смо били тврд орах што се каже. Сачували смо село. Нисмо подлегли притисцима и отишли, а верујте да смо отишли вероватно би и други Срби из Сиринићке Жупе кренули одавде – истиче Сталетовић. На питање да ли се у Готовуши продаје српска земља, одговор који смо добили у овом селу био је да има тога и да се све то ради у тајности, без јавног изношења цене земље  и  других некретнина. С.Ивковић