Одлазе привремено, остају за стално

Када из Гњилана кренете регионалним путем Гњилане –Урошевац, прво село у коме ће вас дочекати призор прелепе цркве крај пута, а то је црква посвећена Светој Тројици, је село Партеш, које у оквиру територијалне концпеције Републике Србије припада општини Гњилане, док је према концепцији територијалне организације приштинских институција, део истоимене општине Партеш. Етнички је чисто српско село у коме се налази око 356 домова.

 

 

Иако се број становника из године у годину, а нарочито након рата 1999. године осипа, ово питомо место, смештено у плодној котлини у делу Косовског Поморавља званог Горња Морава, још увек носи епитет једног од већих српских села у овом делу Косова и Метохије.

СЕЛО ПОЗНАТО ПО ГАСТАРБАЈТЕРИМА

Дуже време село Партеш је било познато по бројним гастарбајтерима. Скоро да није било куће из које по неко није радио у иностранству. Највише Партешана је одлазило на привремени рад у Швајцарску, који су сваке године на годишњи одмор долазили у своје село, где су подизали нове и лепе куће. Чак је захваљујући добровољним прилозима мештана Партеша, који су радили у иностранству 1996. године подигнута и поменута црква која је понос овог места. Ситуација се у новије време по овом питању променила. Те генерације Партешана који су одлазили „трбухом за крухом” у Западну Европу и које су се увек враћале у свој завичај да проведу дане одмора или да проживе пензионерске дане, замениле су генерације оних који из села одлазе за стално, било у „туђину” било  у неки од градова и села осталог дела Србије. Како се може чути у разговору са мештанима Партеша некад је живот у овом селу био живљи. Данас је ситуација много другачија. Све ређе се могу видети призори новосаграђених кућа. Као и у другим српским ковоскопоморавским селима и у Партешу као један од водећих проблема истичу одлазак младих, од којих многи не виде будућност у свом селу, тим пре јер су им могућности да се запосле овде и у ширем окружењу мале. Времешнији житељи Партеша, села у коме је земља више него родна и у коме је некада земљорадња била доминантан облик занимања, али и сточарство, истичу да се млади, многи са факултетским дипломама, све ређе одлучују да остану на селу и да су све мање заинтересовани за обраду земље и чување стоке, већ траже стални посао и стреме сталним новчани примањима, те се зато одлучују на одлазак из села. Та тенденција одласка младих  је уназад две године, због пандемије коронавируса, како кажу у селу, ипак мало спласнула због ограничених могућности кретања и антиковид мера које су присутне готово свуда.

НЕМА ПРОДАЈЕ ИМАЊА

У селу је у новије време било неких улагања од стране општине Партеш у развој локалне инфраструктуре, пре свега на плану сређивања јавних површина, али није било већих инвестиција које би ублажиле проблем незапослености. Мештани истичу да би им много значило отварање неког производног погона, на пример, или уколико би било већих улагања у домен пољопривреде попут подстицаја у виду помоћи око осавремењавања пољопривредне механизације, откупа пољопривредних производа, јер би то, можда, подстакло и младе да се баве пољопривредом и сточарством. У овом селу раде осмогодишња и неколико истурених одељења средњих школа. Број ученика се смањује сваке године. Сеоска амбуланта ради свакодневно, али неопходно је њено осавремењавање, пре свега у смислу подизања техничких квалитета и тиме побољшања здравствених услуга. Пре неколико година у селу је отворено обданиште, а на територији села се налази и неколико мањих продавница, као и два кафића, а саграђена је и нова полицијска станица. Безбедносна ситуација у Партешу је за сада стабилна. Иначе, неколико година уназад у овом месту биле су изражене крађе. Продаја имања за сада није изражена. Након рата у Партешу је своје уточиште пронашло и неколико десетина расељених лица из Жегре, Трпезе и других села одакле је српско становништво протерано. Некима од њих су направљене нове куће и они данас у њима живе и тако су донекле подигли број становника у Партешу. С.Ивковић