Одолевају искушењима више од две деценије

 Липљан је занимљив и из разлога што је последњих година, поред Косова Поља, место у коме се највише гради. Број стамбених зграда у односу на време од пре 20 година већи је за десет пута и градња не престаје. Зидају се вишеспратнице и 80 одсто њих је празно…

 

 

У општини Липљан живи око 9 хиљада Срба – у 11 села и делу града. Највеће село је Доња Гуштерица са близу 1.700 становника, следи Добротин са 1.600 Срба. То су села, да тако кажемо, наслоњена једно на друго. Са друге стране, у Старом Грацком и Рабовцу број становника више је него преполовљен у односу на период од пре 20 година. То су издвојена села у албанском окружењу у којима је било доста страдања. Сетимо се само Грађана убијених на жетви јула 1999. године. Срби одлазе и из Новог Насеља и Сувог Дола. Нажалост, највише њих је отишло из самог града. Колико је Липљан био већински у односу на Албанце, најбоље сведочи чињеница да до завршетка бомбардовања у граду није било ни једне џамије. Сада је ситуација потпуно обрнута.

СВАКЕ ГОДИНЕ РОДИ СЕ ВИШЕ ОД 50 БЕБА

Без обзира на тренутну слику града, охрабрује број становника из већине околних српских села где се некако опстаје свих ових година. За посебну пажњу је податак да се сваке године у општини роди више од 50 беба – у прошлој 56. – Наталитет је у порасту. Последњих година су врло мала одступања од поменутог броја и то је више него охрабрујуће. Канцеларија за КиМ подржава наталитет и помаже свако новорођено дете са по 10 хиљада динара. Очекујемо да ће ускоро кренути исплата и за бебе рођене у другој половини прошле године, наглашава председник Привременог органа општине Липљан Златко Лазић. Када живите у мешовитој средини попут Липљана питање безбедности је основно. Лазић каже да су састанци са припадницима Кфора редовни, мада су се током 2020. године мање сусретали а више причали телефоном.

– Разговарамо о различитим темама, али морам да нагласим да у општини у години за нама није било проблема и инцидената као ранијих година. На снази је стање епидемије, ту су и мере које прописију надлежне институције тако да са те стране већих проблема нисмо имали – казао нам је Лазић. Подсетимо, Липљанчани су се протеклих година суочавали са проблемом скрнављења градског гробља. Градско гробље се налази на улазу у Липљан из правца Приштине. У том делу Срба готово и да нема, и вандали су то често користили.

– Руше споменике, хоће да нас отерају одавде. Град су скоро преузели, потпуно је промењен однос становништва, и сада мисле ако крену гробље да уништавају да ће тако лакше да нас отерају. Нека руше, њима је на част – ми ћемо да подижемо. Видећемо ко ће пре да одустане, говорили су Срби из Липљана након сваког рушења споменика. Председник Привременог органа каже да није лако радити и опстајати у условима када у граду постоје две општине које раде по различитим системима. – Што се градског гробља тиче, а према информацијама које имам од припадника Кфора, постављене су три камере које су повезане са центром у полицији и надам се да рушења надгробних споменика више неће бити – рекао нам је Лазић.

ГОДИШЊИЦА ТАКОЗВАНЕ НЕЗАВИСНОСТИ БЕЗ АМЕРИЧКИХ ЗАСТАВА

Липљан смо обишли неколико дан после обележавања годишњице једностраног проглашења независности, па питамо Лазића како је било у Липљану 17. фебруара? Знамо да су првих година славили на улицама, а Срби тог дана остајали затворени у својим кућама. – Било је мирно. Из године у годину све је мање еуфорије, чини се да им није ни до чега. Тако је било и у Приштини. Очигледно су све ово око „државе“ другачије замишљали и полако долазе себи – казао је Лазић. Липљан је занимљив и из разлога што је последњих година, поред Косова Поља, место у коме се највише гради. Број стамбених зграда у односу на време од пре 20 година већи је за десет пута и градња не престаје. Зидају се вишеспратнице и 80 одсто њих је празно. Делови града попут Мостина, Чабуре, Чочолске махале, више не личе на себе. Тек по нека српска кућа међу мноштвом зграда сведочи да су ту живели Срби, односно, да су, на жалост, зграде саграђене на имањима Срба која су они продали. За сваког ко је у Липљан раније долазио, слика садашњег града делује разочаравајуће, али од истине се не може побећи. Срба има највише у делу града око цркава Светих Флора и Лавра и Ваведења Пресвете Богородице. На прсте једне руке се може набројати број Срба који још увек живи у својим становима, у старим стамбеним зградама. Има још српских породица које опстају у својим кућама у потпуном окружењу Албанаца – Костићи, Жорићи, Радићи, Токићи. Најтужније од свега је што продаја не престаје. Од града у коме је 1999. годину дочекало више од 7.000 Срба, сада опстаје њих око 400. Преживели су и мартовски погром током кога је испред своје куће убијен Ненад Весић, а читава једна улица запаљена. Изгорела је тада и приватна кућа у којој је била смештена локална самоуправа. Срби из околних села који су опстали ни данас не могу да схвате зашто се по завршетку бомбардовања тако нагло одлазило из града, и кратко ће рећи да су неорганизованост и паника учинили своје. Чим је јединство међу Србима почело да се руши, напади Албанца су били све чешћи и јачи, тако да кола која су кренула низбрдо нико није могао да заустави. Резултат тога је да се од велике зграде општине, локална самоуправа већ 21 годину потуца по приватним кућама. Нови Дом здравља заузели су Албанци и сада у граду Срби имају амбуланту у контејнеру, а поменута институција измештена је у Доњу Гуштерицу. Тамо је измештен и Дом културе. Од некадашњих фабрика „Кока-кола“, „Термовент“, Фабрике папира „Станије Аксић“, остале су само рушевине, односно простор који закупљују Албанци покушавајући да покрену неке приватне послове. Основна школа „Браћа Аксић“ такође је радила у приватној кући јер су из матичне школе протерани. Нову школску зграду добили су 2006. године, а укупан број ђака са истуреним одељењима је око 120. Школа је у јануару обележила 156 година рада и постојања. Све што су Срби у Липљану имали и што је могло на добро да послужи свим Србима из централног Косова након повлачења српске војске и полиције, ту пре свега мислим на институције, припало је Албанцима. Сада остаје да причамо и кажемо ех, да смо…

ПОПЛАВЕ ЗА БОЖИЋ

У првој половини јануара липљанску општину задесиле су поплаве услед јаких падавина и изливања река Оклапке и Јањевке. Највише штете донеле су домаћинствима у Доњој Гуштерици и старији мештани из овог села кажу да се последњих 60 година ништа слично није догодило. Пораст водостаја у тим мањим рекама а које се уливају у Ситницу као и топљење снега, изазвали су полаве и у Сувом Долу, Скуланеву, Лепини, Радеву, па и самом граду.

– Поплављено је 256 домаћинстава. Од тог броја вода је ушла у 38 кућа. Општина је формирала комисију која је забележила стање на терену и све је прослеђено Канцеларији за КиМ како би се људима још помогло. Представници поменуте институције из Београда су такође обишли терен и разговарали са људима. Захваљујући брзој реакцији Канцеларије за КиМ куће су оспособљене за живот најбрже што је могло. Занимљиво је да су екипе које су сушачима обилазиле домаћинства добиле позив од Албанца коме је кућа такође била поплављена, и ми смо му изашли у сусрет и, да тако кажем, средили кућу максимално што смо у том тренутку могли – рекао нам је Лазић.

НАЈВЕЋИ ПРОБЛЕМ ЈЕ НЕЗАПОСЛЕНОСТ

Поред поменутог, проблема у општини је још много. Према речима Лазића, уз безбедност, највећи проблем је незапосленост.

– Рекао бих да је незапосленост на првом месту. Безбедност је таква каква је и навикли смо. Чудно је то, али човек се прилагоди датим условима. Живимо и опстајемо свесни да то што слободно одлазимо до албанских продавница у куповину не значи да смо слободни. Та варница није нестала и у тренутку се може запалити али, опет кажем, навикли смо. Колико је то добро и здраво не знам. Зато кажем да је незапосленост озбиљнији проблем, прича Лазић и додаје да све већи број људи због тога одлази, али и да је све што се уз помоћ државе Србије ради усмерено ка решавању тог проблема. Људима се помаже у виду различите помоћи – додељују прикључне машине, мотокултиватори, саднице воћа и опрема за бављење воћарством, поспешују се породични послови, пољопривредна газдинства. Да није те помоћи, у условима какви јесу, опстанак би био још тежи а искушења још већа. М. Чанковић

Подели на: