уторак, 22. јуна 2021. | 03:27

Опстали најхрабрији

 У граду остало тридесетак Срба. Црвкено двориште недавно било засуто каменицама Већина. Срба која је отишла из родног града, продала своје куће и станове

 

 

Косовска Витина, угнеждена у питомој равници што је својим кривудавим током пресеца Биначка Морава, која извире у том делу Косовског Поморавља, слови за град у коме је број Срба данас сведен на двоцифрен. Преостали витински Срби данас живе у десетак кућа с леве и десне стране реке, надомак цркве Свете Петке. Остају и опстају у свом граду, пре свега захваљујући упорности и јакој жељи за опстанком. А минуле године, нарочито послератне, нимало нису биле лаке за ове одважне Србе, који нису хтели да напуштају своја векована огњишта, упркос бројним невољама и притисцима којима су били изложени. Један од малобројних преосталих витинских Срба је 72-годишњи  Митар Станојевић, који у свом родном граду живи са супругом Љубинком. Како нам рече, не зна од када тачно сеже родослов његове фамилије на Косову и Метохији, али зна да су његови преци овде живели вековима. Митрова кућа се налази у улици која се сада зове „УЋК“  и пружа се преко пута цркве. Некада се Митрова улица звала „15.мај”, а  неколико година пре рата носила назив Обилићева.

НИЈЕДНА УЛИЦА СА СРПСКИМ ИМЕНОМ

– Данас у Витини нема ниједне улице са српским именом. Промењена су сва имена улица – истиче Митар. Он с поносом истиче да су и његов чукундеда, али и старији преци рођени и живели у Витини. Митар је пензионисани наставник музичког васпитања, који је у неколико мандата био и директор ОШ „Младен Марковић” у Витини. И он као и његови времешнији сународници, сећају се дана своје младости, како кажу, када је град Косовска Витина био настањен највећим делом српским становништвом. У школи је пред рат било око пет стотина српских ученика, а данас их је 18  у граду. Исељавање Срба с ових простора кренуло је крајем шездесетих и седамдесетих година. Истовремено овде су се досељавали Албанци и њихов број је из године у годину растао, док се број Срба смањивао. Пред рат на просторима Косова и Метохије, овде је живело неколико хиљада Срба. – У школи је  где сам ја радио у школској години 1998/99. било, сећам се, 586 српских ученика. Међутим, у првим месецима након завршетка рата 1999. године већина Срба из града је кренула пут централне Србије, али и касније укључујући и време мартовског погрома 2004. године, када су такође многи који су до тада можда мислили да остану овде, одлучили да оду – прича нам Митар. И он и његова породица били су изложени притиску, али није одустајао од жеље да остане у свом родном граду. – Никоме никада нисам лоше учинио. Нисам се плашио ни у једном моменту и нисам имао дилему остати или отићи одавде. А било је притисака да одемо и да вам кажем искрено, није било свеједно гледати пријатеље, родбину, познанике како одлазе, напуштају град. Болело је све то и још увек боли – вели Митар. Данас ОШ „Младен Марковић” у Витини, укључујући и њено истурено одељење у оближњем селу Бинчу, похађа 29 деце. А школска зграда у граду, која се налази преко пута цркве Свете Петке, црквено је власништво. – У Бинчу имамо 11 ученика и овде у Витини 18 деце од нултог до осмог разреда. Услови за рад у школи су веома скучени. Немамо сва неопходна очигледна средства. Најизраженији проблем је што деца немају где да проводе школски одмор. Школско двориште је тек пар метара квадратних – истиче стручни сарадник у школи у Витини, Сања Цветковић. Ученици често велики одмор и часове физичког васпитања проводе у црквеном дворишту, које је тек који метар квадратни веће од школског.

ГОДИНАМА ИЗЛОЖЕНИ ПРИТИСЦИМА

Недавно је црква у Витини била каменована. Свештеник, протојереј Бранислав Денић, који живи са супругом и шестогодишњим сином у парохијском дому, каже да је ујутру када се пробудио пронашао веће каменице испред цркве, које је неко бацио са улице. О случају је обавештена полиција. Иначе, преко пута цркве у току су радови на изградњи већег објекта, који ће заклонити поглед на цркву са стране с које се гради. – Нажалост већина оних који су отишли из града продали су своје куће и станове, тако да је било каква нада у њихов повратак излишна. Има и празних српских кућа, које још нису продате, али ће вероватно пре или касније и оне наћи своје купце – рече нам Митар. Он поред куће у Витини поседује и земљу која је, како нам рече, највећим делом бесправно узурпирана. И то није само његов већ и проблем и других његових сународника. Многе парцеле у власништву Срба су већ у првим годинама након рата узурпиране. На многима од њих су саграђени објекти у власништву Албанаца. У самом граду, такође недалеко од цркве Свете Петке, налази се и српско православно гробље. Родбина преминулих обилази гробове својих најмилијих на задушнице, али, како се може чути од преосталих Срба овде, из године у годину све је мање оних који долазе у Витину, већ своје покојне помињу тамо негде, далеко од њихових гробова и далеко од свог завичаја. На питање како се данас међусобно слажу и  живе комшије две вере, Срби и Албанци у Косовској Витни, може се чути да су тензије знатно пале у односу на период од пре неколико година, али да нема неког дружења. Свако гледа своја посла. – Робу купујемо у овдашњим маркетима. Овде нема продавница у власништву Срба. Нико те не пита било шта. Ако имаш пара, купиш, платиш и одеш.У оптицају је евро, док за динаре купујемо кад одемо, на пример у Врбовац, или неко српско село где има продавница. Млађи Албанци не знају српски, а старији знају. Неко хоће да прича, неко неће на српском, али генерално нема оних тензија као раније – објашњава нам Митар ситуацију, када су у питању међуетнички односи у граду.

НАЈБЛИЖА АМБУЛАНТА НА ПЕТ КИЛОМЕТАРА

Витински Срби код лекара одлазе  у Домове здравља и друге здравствене установе које функционишу у оквиру здравственог система Републике Србије. Најближа им је амбуланта у око пет километара удаљеном Врбовцу. Понекад неко оде и код неког албанског лекара, углавном приватника, ради дијагностичког снимања и слично, уколико то изискује потреба и време. На питање да ли Срби у Витини имају будућност, а с обзиром на чињеницу да им се број смањује и да су преостали углавном средовечни и старији људи, Митар одговара: – Ја сам рекао и себи и мојим најближима ја бих из Витине отишао, ако би не дај Боже, да тако кажем, пало црквено звоно. Хвала Богу црквено звоно је на звонику. Не одлазим одавде и да имам где. Ово је мој град, мој завичај. А шта други мисле и шта планирају то не знам. У суседном дворишту од Митровог живи његов братанац са супругом и троје деце. Они су једна од малобројних млађих српских породица у граду. И они су за сада решени да остану у свом граду. – Српска деца се овде у Витини на прсте могу избројати. Недавно је једна породица са троје деце отишла у Београд – рече нам Митар. Он, али и други преостали Срби у Косовској Витини  не крију тугу што је све то тако. Боли, веле, све то, боли… С.И.

Подели на: