Отима од заборава за будућа поколења
Многи у Косовсом Поморављу и познаваоци дела Станислава Којића из других места истичу да је он „нови“ Атанасије Урошевић. Добитник је неколико признања за свој рад и доприннос у истраживању културно-историсјке баштине на КиМ. Штампање књига углавном финансира сам
Кад му је било пет година, Станислав Којић је једног јутра када је први пут отворена аутобуска линија из Витине преко његовог села Врбовца до суседног села Летница „нестао“ и није га било кући до вечери. – Тражили су ме свуда, али нису могли да ме нађу. Сви су били уплашени, а посебно родитељи и питали се шта ли ми се десило, где сам. Ја сам тог дана провео у аутобусу возећи се од једног до другог краја дуж целе линије на којој је аутобус саобраћао. Био је то мој први излазак из Врбовца. Уживао сам у пејзажима и свему што сам видео, али кад сам дошао кући настале су праве муке. Викали су на мене и добио сам мало и батина од родитеља – присећа се Станислав. А његов пријатељ и друг из детињства, комшија Срећко Симић присећа се да је Станислав после тог догађаја сваког дана препричавао шта је видео док се возио аутобусом и мишљења је да је тада заправо и почео тај неуморни и неисцрпни истраживачки дух Станислављев, који је аутор 11 дела монографског карактера. А и многи други у Косовском Поморављу и другим местима који су одушевљени његовим радом, истичу да је Станислав Којић, професор биологије, отац две ћерке и једног сина, „нови“ Атанасије Урошевић који је био антропогеограф и човек који је између два светска рата истраживао Косовско Поморавље пре свега, бележио казивања о свим аспектима живота људи у то време и у годинама уназад и издао више дела на основу тих истраживања, сачувавши од заборава много тога. Станислав, кажу многи који га познају и знају његов рад, иде истим стопама као и некада Урошевић.
Прва књига коју је Станислав објавио зове се „Биогеографија Горње Мораве“. Угледала је светлост дана 2002. године. На њој радио око петнаестак година, прикупљајући податке који се односе пре свега на биогеографске аспекте витинског краја и околине, још док је био студент. У књизи је поред осталог описано око 1.300 биљних и животињских врста које успевају на поменутом подручју. Међу њима и ендемичне и ретке врсте попут биљке зване каскавица. Станислав је радећи на овом делу открио и смртоносног паука црну удовицу, која се, како каже, може наћи у витинском крају. У овом делу он поред осталог пише о већем присуству природног уранијума кога има подно планинског врха Карадага, одакле се даље пружа котлина такозване Горње Мораве у којој с налази и његово село Врбовац
. – Оригинални записи и материјал кога сам сакупљао на терену сам остао ми је у мом кабинету у Витини, где сам радио до рата 1999. године као професор биологије у Техничкој школи. Тамо сам у витрини чувао и хербаријуме биљака, укључујући и оне ретке које сам пронашао на овом подручју, али је све то уништено. На срећу, имао сам и копију рукописа, тако да је моја прва књига на којој сам радио дуго, ипак, након рата објављена – истакао је Станислав. Друго његово дело је монографија под називом „Основна школа Врбовац са околином“, која је објављена 2005. године у којој он даје један детаљни осврт уз обиље фотографија на школство у Врбовцу од 1885.године, од када оно датира.
„Клокот са околином“ је треће дело Којићево. То је монографија о поменутом селу. Објављена је 2010.године, а књига „Партеш и Партешани“ је четврто, на коме је он радио заједно са Владимиром Стојковићем из Партеша. Објављено је 2012. године. У њој су поред осталог присутни родослови породица у Партешу као и много података који се односе на историју овог села и разне аспекте живота овдашњих становника укључујући и обичаје и веровања, легенде и остало. Пето дело Којићево зове се „Коретиште и његова околина“ и објављено је 2013.године. Такође је монографија о поменутом селу, иначе једном од већих у региону Косовског Поморавља.
– На помоћи око овог дела сам посебно захвалан Томиславу Илићу из Коретишта, познатом, како у Коретишту воле да кажу, „играорцу“ из овог места и дугогодишњем члану и оснивачу некада реномираног Културно-уметничкот друштва „Стојан Тошић“. Он ми је помогао око прикупљања грађе за ово дело – казао је Којић. Шесто по реду Којићево дело зове се „Станишор, Драганац и Горњи Макреш“, својеврсна монографија о овим местима. Објављено је 2014. године. Овде је посебан осврт дат на манастир Драганац и његову историју, православну светињу која је више пута рушена и обнављана. „Доња Будрига и Церница“, монографија о поменутим селима, објављена 2015. године. Посебно место овде има локалитет Главичица, где се налазе остаци старог манастира Христа Спаса. Ово је седмо по реду дело Којићево, а осмо се зове „Душе с мирисом босиљка“ ( епитафи са српских гробаља на Косову и Метохији). Оно садржи више стотина епитафа од којих је најстрији забележен у Гњилану и он датира од 1861.године. Дело је објављено 2016. године. Девета књига на којој је као и на претходним Станислав неуморно данима радио, прикупљајући сву расположиву грађу како на Косову и Метохији тако и у другим деловима Србије зове се „У сенци Косовских божура (Шилово, Кметовце, Врбица и Прилепница)“. Ова вредна монографија о поменутим селима објављена је 2017. године. Годину дана касније (2018.) изашло је Којићево десето дело под називом „Из жубора Шаранске реке“. То је монографија о селима Лабљану, Понешу, Паралову и Горњем Ливочу у региону Косовског Поморавља. Ове године објављена је монографија „Век Гимназије Гњилане 1920-2020“, на којој је Којић радио три године, прикупљајући грађу у архивима на Косову и Метохији и другим деловима Србије. Станислав је за своје истраживање културне баштине Косовског Поморавља 2013.године награђен повељом „Атанасије Урошевић“ од стране Савета завичајнијх сусрета песника Косовског Помоавља. Од стране Културно- -просветне заједнице Косова и Метохије добитник је плакете „Ђорђе Лекић“ за изузетан просветно педагошки рад на простору Косова и Метохије. Своја дела излагао је на Сајму књига у Београду, а делом су била промовисана и у оквиру књижевних вечери у Косовском Поморављу. Станислав увелико ради и ових дана на новим делима. Приводи крају монографију под називом „Ново Брдо и околина“. Паралелно ради још на делима „Горње Кусце“ као и на монографији под називом „Технчка школа-Витина“.
– Техничка школа која је из Витине дислоцирана након рата у Врбовцу, наредне године ће обележити пола века постојања и ја се надам да ће монографија угледати светлост дана до тада – казао је Којић. Велику подршку у раду пружа му породица, која како и сам Којић истиче има велико разумевање за његов неуморни истраживачки рад. Свих ових година од када се бави истраживачким радом он је често ризиковао и свој живот обиласком терена, нарочито у првим годинама након рата. Нема дана да није на терену после наставе у школи. Успева да усклади своје време и да ради до касно у ноћ. Највећим делом целокупне трошкове издавања својих дела Станислав је сносио сам. На питање шта га мотивише да ради тако пуно и скоро свакодневно на послу који нимало није лак, Станислав каже да му је жеља да пре свега отме од заборава нешто чему заборав прети, ако се не забележи и да остави све то будућим нараштајима у наслеђе. Ово, тим пре, нарочито у новије време када, како каже, има много прекрајања историје и много фалсификата посебно на простору Косова и Метохије. Станислав са породицом живи у свом родном селу Врбовцу и како каже не намерава да напушта своју дедовину. Сво троје деце су му изузетни студенти и нада се да ће једног дана неко од њих кренути његовим стопама. С. Ивковић
