ОТВОРИЛИ СМО ПАЉБУ ПРЕМА АЛБАНЦИМА ДА БИ СПАСЛИ СРБЕ И МАНАСТИР У ГРАЧАНИЦИ

КНУТ ФЛОВИК ТОРЕСЕН, ИСТОРИЧАР И НОРВЕШКИ ОФИЦИР У МИСИЈИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

 

 

Мислим да је већина норвешких војника, који су били на Балкану и не само на Косову, дошла кући са другачијим ставом од онога што је представљено у медијима код куће. Мало је оних који желе да трпе непријатност да о томе говоре у јавности. На Косову је било много инцидената, а све са циљем да се Срби протерају. Многи догађаји били су прикривени, а у западном делу света Косово је представљено као успешно обављена мисија. Јасеновац је био део геноцида у којем су уништена читава друштва. Јасеновац је био део државног геноцида. У Сребреници су страдали војно способни мушкарци – рекао је Кнут Фловик Торесен, норвешки официр и историчар Док је служио као официр у мировним мисијама норвешке војске у саставу Кфора на Косову и Метохији и Стабилизацијских снага (Сфора) у Босни и Херцеговини, спознао је колико неистина шири Запад о српском народу. У жељи да ту неправду исправи овај храбри официр штитио је угрожени српски народ. Наглашава да је поносан што је био норвешки официр када су 17. марта 2004. године норвешки војници спречили Албанце да продру преко Чаглавице у Грачаницу и спале манастир. Завршавајући ангажман у војној мисији, вратио се струци – историји, изучавајући злочине НДХ и страдање српских заробљеника у нацистичким логорима у Норвешкој. Пише књиге, држи трибине и округле столове, а ускоро снима и филм да би доказао истину о страдању Срба. Кнут Фловик Торесен, норвешки официр, историчар, писац, а, пре свега, частан човек и пријатељ српског народа, говорио је специјално за „Јединство”.

• Колико Вам је образовање историчара помогло да уђете у суштину балканских сукоба?

Ја сам историчар који верује да се читава историја треба градити на темељима емпиризма, односно да се мора прибавити што више добрих извора и да се они морају темељито испитати и оценити пре него што се почне анализирати и, још битније, закључити. Стварати историју значи приближити се прошлости што је више могуће. То је тежак посао. Могу рећи да је најважнија ствар коју научите на факултету метода коју можете користити. Мало је застрашујуће видети колико академаца то заборави чим заврше студије.

• У мисији на Косову и Метохији 17. марта 2004. године за време погрома над Србима, норвешки одред се храбро супротставио разулареним албанским демонстрантима. Можете ли опширније за наше читаоце изнети појединости о догађајима тих дана на Косову и Метохији?

Биле су две чете норвешких војника које су браниле село Чаглавицу од 12.000 албанских демонстраната. Норвешки војници су, за разлику од неких војника из других земаља, обавили добар посао за два дана. Верујем да су сви норвешки војници добро урадили задатак, у односу на оно што се може очекивати од младих војника. Имали смо преко 20 норвешких војника који су били рањени тих дана. Били смо такође принуђени да отворимо паљбу према албанским демонстрантима где су неки од њих изгубили живот. Ситуација је била, нажалост, неопходна да би спасили и одбранили напад. Сигуран сам да их нисмо зауставили на Чаглавици, они би дошли у Грачаницу и тамо уништили свети манастир, као што су урадили у многим другим местима на Косову. Био сам поносан што сам тих дана био норвешки официр.

• У којој мери је разлика у медијској слици у Вашој земљи и слици коју сте доживели боравећи у мисији на Косову и Метохији?

Мислим да је већина норвешких војника, који су били на Балкану и не само на Косову, дошла кући са другачијим ставом од онога што је представљено у медијима код куће. Разговарао сам са многим мојим бившим колегама и они се слажу са мном. Мало је оних који желе да трпе непријатност да о томе говоре у јавности.

• У каквом су Вам сећању остале српске енклаве на Косову и Метохији и зашто се истина о страдању српског народа тешко пробија у свет?

Био сам на Косову као норвешки официр 2001, 2003. и 2004. године. Док сам био на Косову, Срби су живели у страшним условима. Деца која су ишла у школу морала су да имају војну заштиту. Стално су се дешавали злочини над Србима. Издвојио бих два случаја која су оставила дубок траг – убиство старијег брачног пара Столић у Обилићу и убиство српске деце у Гораждевцу. Било је и много инцидената, а све са циљем да се Срби протерају са Косова. Многи догађаји били су прикривени, а у западном делу света Косово је представљено као успешно обављена мисија.

• Како се одупрети сталним покушајима ревизије историје и колико је данас историја у служби политике?

Писање историје је гледање на прошлост с новим наочарима, континуиран процес. То је оно што је тема историје. Ипак, видимо веома много покушаја нелегитимног ревизионизма историје, када је у питању историја српског страдања током Другог светског рата. Политичке историје на Балкану има доста. Нажалост, има и актера који, уместо да се помире с проблематичним аспектима историје, негирају или умањују догађаје па чак и романтизују јер, на пример, неки Хрвати на усташе гледају као на ослободилачки покрет, а не као на најгору криминалну банду која је постојала у модерно доба на Балкану. Ми историчари се против тога можемо борити само откривањем чињеница.

• Да ли сте код истраживања злочина над Србима у Другом светском рату у Норвешкој, које су усташе послале у ропство, наилазили на препреке од стране институција и појединаца?

Добио сам анонимне претње, али углавном од људи који само причају, посебно током периода велике медијске изложености. У Норвешкој постоје историјске институције које не желе да говоре о српским жртвама. Тешко је навести многе колеге историчаре да схвате да је Норвешка заправо била испостава геноцида над Србима током Другог светског рата. Нажалост, истини на путу стоји и југоносталгија. Али, ми морамо да говоримо о српским жртвама. Погрешно је говорити о Југословенима након тридесет година од распада Југославије.

• Шта сте све открили на путу истине о српским заробљеницима у Норвешкој?

Открио сам да је ова прича много компликованија него раније. Раније се из политичких разлога само говорило да су заробљеници били партизани и Југословени.

• Вашим књигама и учешћем на разним трибинама и округлим столовима упознајете норвешку јавност са истином о Србима. Да ли сте успели да у Вашем окружењу промените негативне слике о Србима и Србији?

Надам се и верујем да мој мали допринос истини помаже. Срећом, има више нас који радимо на томе. Управо сада радимо на филму о заробљеницима који су били у Норвешкој током Другог светског рата. Надам се да ће ово бити приказано на српској и норвешкој ТВ овог лета.

• На самом крају мандата Високи представник у Босни и Херцеговини, Валентин Инцко донео је Закон о негирању геноцида у Сребреници. Пошто сте изучавали злочине у НДХ, да ли су уопште упоредиви Сребреница и Јасеновац?

О Јасеновцу знам више него о Сребреници, али поређење није никако логично. Прво, Јасеновац је био део геноцида у којем су уништена читава друштва. Јасеновац је био део државног геноцида. У Сребреници су страдали војно способни мушкарци. Како год да се на ово гледа, разлике су веома очигледне, посебно када су у питању бројеви и обим.

• Након 20 година САД су се повукле из Авганистана. Како Вам то делује из перспективе војника, а како из перспективе историчара?

И ја сам био скоро годину и по у Авганистану као норвешки официр у три периода између 2006. и 2013. Никада нисмо изгубили војно, нити једном, није било политичке воље у НАТО-у да се задржимо. Као историчар, надам се да ће наши политичари научити више из историје и мислим да ми историчари овде можемо да одиграмо важну улогу.

• Могу ли историчари да мењају свет на боље ?

Историчари имају улогу изношења истине, јер историја је део нас и од велике важности. Зато је јако битно да је не занемарујемо, да је не мењамо, већ да из ње учимо и тако избегнемо сличне грешке у будућности. Р. Комазец