Овде су криви и живи и мртви
“ЈЕДИНСТВО” У ЖЕГАРУ И ДАЛМАТИНСКОМ КОСОВУ 24 ГОДИНЕ ОД ХРВАТСКЕ АКЦИЈЕ „ОЛУЈА“
Петар и Тодор Милић, Јајић Петар и браћа Јајић Душан и Јован живели су скромно у том неумољивом кршу, свом завичају, окружени нетакнутом природом и цвркутом птица. Ту им се изгубио сваки траг. Пут до куће Босиљке Шаре води нас поред спомен- плоче, места где је Босиљка са осталим мештанима стрељана у акцији “Олуја”, али је, како каже, Бог сачувао да сведочи истину коју хрватско правосуђе не жели ни да чује
Топлог јулског дана путујући до наше одреднице Жегара и Книнског Косова пролазимо кроз полупусту Лику, посматрајући неузоране њиве, непокошену траву, необране плодове зрелог воћа, остатке згаришта српских кућа и заставе са шаховницом на угоститељским објектима и хрватским кућама.
ВЕКОВНА БОРБА ЗА ЖИВОТ
Пролазимо тунел “Презид” и угледасмо камен, грабовину, ниско растиње, осетисмо врелину дана без дашка ветра, мирис вријеска и смиља, које је израсло на камену и чусмо мелодије неуморног цврчка. Ту смо у далматинском кршу, месту где је вековима борба за живот и хлеб насушни. Тај аутентични звук и мирис, камење израсло у непоновљиве облике и бројне разноврсне шкрапе, јединственост су овог краја.
Опет, неизбежно, угледасмо зидине запаљених кућа обрасле купином, а из неке шикнуло велико дрво.
Са тог суровог крша и камена у подножју Велебита поглед се протеже на чаробни кањон Зрмање и стрмим литицама. Хрвати су је звали и “српска река” јер од њеног извора до ушћа живели су искључиво Срби. За Србе у том кршу била је извор живота, због мноштво врела, притока, извора и плодне земље око њеног корита. Зрмања, обасјана бљештавилом сунца, вијуга једва чујним жубором, мењајући боје од небеско плаве до сиво зелене.
Улазимо у Обровац, којег због малог броја становника зову „град духова“, а некада је све врвило од живота. Деведесет пет посто његовог становништва чинили су Срби. Данас је Обровац град са највећим бројем некретнина по глави становника. Убрзо добисмо објашњење од српског повратника Милана Олујића да сваки члан хрватске породице има по један или више српских станова у Обровцу.
Од Обровца крећемо према Книну и селу Жегару кроз кршовити и каменити предео који је у својим недрима чувао поносите и кршне људе. Шкрту, црвену и тврду земљу, испуцалу од врућине и негостољубиви каменити крајолик према човеку, у којем лети царују несносне врућине а зими фијучу хладне буре, кротили су јаки крајишки горштаци, улажући вековима много зноја крчењем, камена, грабове шуме, драче и купине и стварајући макар мало плодне земље. Чврсти као и камен на којем су одрасли, ручно, секиром, мотиком, крампом и српом, крчили су и отимали земљу од суровог крша на сунцу које немило пече. Није било лако кротити природу нити водити вечиту борбу са најездама освајача од Млечана, Османлија, Аустро-Угарске, фашиста, усташа па до “Олује”, која српском крвљу натопи тврду крајишку земљу, опустоши векове живота, рада и угаси огњишта, дечију грају и смех у овим крајевима. А, мукотрпно су ови вредни Динарци својим жуљевитим рукама камен по камен вадили и слагали правећи зидане ограде око свог комадића плодне земље. Једино је сунца било у изобиљу, а требало је мотиком прекопати земљу. Много зноја су пролили на овој испуцалој црвеној земљи. Када не падају кише, а сунце спржи и оно мало летине, тешко се прехрањивала породица. Зато су се људи са камена вековима довијали и изналазли начин да преживе на овом сивом камену и кршу. Сада посматрамо порушене остатке њиховог мукотрпног рада, обраслог у коров и трње и трагове дивљих звери.
Жегар је пре грађанског рата у Хрватској бројао преко две и по хиљаде становника. Срби се у Жегару помињу још 1392. године.
– У нашем селу никада нису живели Хрвати и није их било на целом потезу од Обровца до Книна- истичу малобројни повратници у Жегару.
Управо ту у том кршу и камену рођен је вођа српских ускока Стојан Јанковић, архимадрит и књижевник Герасим Зелић, познати спортисти, економисти, правници лекари, инжењери…
Недалеко одатле на вечној стражи стоји српски средњовековни манастир Крупа, који сведочи о вековном животу српског народа на овим просторима. Стаменог израза лица, импулсивни, али правични и осећајни, ти кршни људи били су отпорни на све недаће. Провели су овде у свом завичају векове и волели свој тврди камен, оно мало земље и огњишта крвљу и знојем исписана. Никада се не би жалили на рад и тежину живота већ су знали да све окрену на шалу.
УБИЈЕНИ КАО ЦИВИЛИ
Исту муку и тежачки живот живели су Петар Милић, Тодор Милић, Јајић Петар и браћа Јајић Душан и Јован. Тешко, али скромно и поштено живели су у том неумољивом кршу- свом завичају, окружени нетакнутом природом и цвркутом птица. Ту су рођени, одрасли , створили породице и остарели. Петар Милић и браћа Јајићи обрађивали су цео живот црвену земљу и на површини и у њеној унутрашњости, зарађујући тако за “хлеб са седам кора” у руднику боксита код Обровца. Баш ту им се, у том кршу у близини родне куће, губи сваки траг. Званична Хрватска тврди да су убијени у акцији „Олуја“ 5. августа 1995. године у сукобима са регуларном хрватском војском. Тако су пресудиле све судске инстанце у Хрватској по тужби породице Петра Милића за одштету, док родбина и комшије мисле другачије.
Мештани Жегара то оповргавају и тврде да су они били живи месец дана после „Олује“. Њихови посмртни остаци пронађени су негде у Лици код Грачаца.
-Историја се поновила и опет српске кости пуне личке и велебитске јаме – рече Јован Зелић, њихов комшија и повратник у Жегар 2000. године, тврдећи да су убијени као цивили:
– Они су били у годинама и нису били у војсци већ обични цивили који нису хтели да напусте домаће огњиште. Стоја Милић, мајка Петра Милића, тада се приближавала деведесетој години живота, али разборита и витална жена, посаветовала их је да се склоне и сакрију пар дана у неку пећину или шкрапу док зло не прође шта они и учинише. Стоја им је кувала храну и месила хлеб више од месец дана – појашњава нам Јован и каже да је то највероватније трајало све док хрватски војници нису почели да мотре на Стоју.
– Месец дана после “Олује” дошао је њен син Петар по храну и више га никада није видела – каже Јован, наглашавајући да је то Стоја препричавала сваког дана док јој се није угасио живот.
Исте речи потврдио је њихов комшија Зелић Бошко који, такође, тврди да су их хрватски војници дочекали док су ишли код Стоје по вечеру и побили у страни званој „Крета“ више кућа Милића или су их ту похапсили, а стрељали негде у Лици где им нађоше кости.
– Стоја је за живота понављала да је те ноћи чула пуцањ. Они су били старији људи и нису учесници рата него цивили – убедљиво наводи њихов комшија Бошко.
Стоја је убрзо након тога скончала свој живот од старости и туге за сином и прогнаном породицом.
И Јован и Бошко Зелић упорно тврде на основу казивања које је Стоја упорно понављала за живота да су они убијени месец дана после „Олује“, што не одговара тврдњама хрватске држава да су погинули 5. августа 1995. године пуцајући на хрватску војску.
-Наравно да су убијени . Стоја је мртва, а мртва уста не говоре да потврди да су живели више од месец дана након „Олује“. Тада је било опасно и помињати несталу и убијену родбину у Хрватској, а ни данас није ништа боље – са грчом на лицу рече Бошко.
Жена која не жели да јој се помене име, такође, каже да су убијени и додаје:
-Дете, боље и за тебе и за нас да не пишеш ништа. Овде мораш да водиш рачуна како дишеш.-
Бошко Зелић јој упада у реч и гласно каже: – Ми сви можемо да омркнемо, а да не осванемо. И, никоме ништа. Ко би одговарао за нас- запита се Бошко и одговори: -нико, а камоли ће да одговара за људе убијене у рату и „Олуји. Убијен Србин. Никоме ништа, “појео вук магарца“-забринуто говори Бошко.
-Чујем да имају некакве прописе ко убије змију плаћа казну или иде у затвор, а за нас кога брига – додаје Јован Зелић.
На моје питање да ли им је познато да је Милиће и Јајиће Република Хрватска потраживала од Србије, као своје нестале грађане, све до 2005. док им нису пронађени и идентификовани земни остаци код Грачаца, њихова комшиница Милија -Цуја Зелић се само прекрсти и рече:
– Шта то рече од кога да их траже када су их они побили. Да сам јуче умрла , данас не би то зло чула – зачуђено и забринуто прокоментариса она.
– Да ли је то нормално – запита се Цуја, како је овде сви зову и прошапта: – Боље да ћутим и да се не петљам.-
Јован Зелић се надовезује на Цујин коментар и додаје: -Да ли пише у тим њиховим списима да су старице Грозданић Љубица, Јања и Милица убијене пуцајући на њихове војнике. Старце Марка Перића, Илију Швоњу, Петра и још десетак Жегарана затекоше у кућама и побише у „Олуји“ и после ње. Скоро сви који су нађени код куће су смакнути. Био је то прави лов на Србе, а они су га звали санацијом терена – рече љутито Јован Зелић, истичући да се не плаши никога да каже истину.
– Шта су им изнемогли и болесни старци скривили. Овде су криви и живи и мртви. Многи су били по месец и више несахрањени испред својих кућа. Животиње су им разносиле тело и нико никада за те злочине није одговарао. Да ли су то агресори на Хрватску? – са срџбом на лицу запита се Јован.
Куће убијених су обрасле шикаром, драчом, копривом , купином… Понегде је изникла и дивља смоква и дрен. Испред једне старе камене куће, покривене плочом, која одише једноставношћу и традицијом, седи старина Обрад Милић, рођени брат убијеног Тодора Милића и познати гуслар у целом крају. Упитах га за брата а он са сузним очима одговора:
– Мој брат Тодор ни мрава није згазио. Радио је поштено и живео скоро испоснички живот и да му буду расуте кости по Лици није заслужио. Они рекоше да су то кости мога брата, а шта смо ми могли и како доказати где је и како убијен. Ћути и трпи. Када је долазила полиција из Задра да ме испитује, рекли су ми да не причам са новинарима из Београда. Мој брат је убијен као цивил, а они могу да пишу шта хоће – изричит је Обрад Милић.
На наш позив и питање како су и када убијени Милићи и Јајићи из Жегара форензичар и водитељ ДНК лабараторије на загребачком Заводу за судску медицину Милован Кубат је одговорио да су убијени метком из ватреног оружја, а да форензичари не могу прецизно да утврде када су убијени.
Напустисмо Жегар и прашњавим путем упутисмо се ка Далматинском или Книнском Косову у засеок Уздоље код Босиљке Шаре која је преживела стрељање и пет дана рањена тумарала кршом.
Прођосмо кроз Ервеник и Мокро Поље где су убијени скоро сви мештани који су остали у својим кућама за време „Олује“.
Стигосмо до Косова, крашког поља. Није равно као велико, историјско Косово, али јесте страдално као и оно. На узвишењу поврх села стоји црква Лазарица а дуж плодне Косовске долине протиче река Косовчица која се југоисточно од Книна улива у Крку. Према планинама Промини и Свилаји Косово се претвара у шуму, крш и камењар, а чине га шест засеока, Уздоље, Звјеринац, Риђане, Марковац, Орлић и Рамљане. Одувек су становници овог Книнског или Далматинског Косова тврдили да су се њихови преци после Косовске битке населили око овог поља, затекавши ту већ малобројно староседелачко српско становништво и назвали га по старом завичају- Косово.
БОСИЉКА ИЗ КОСОВА ЈАЧА ОД МЕТКА
Нађосмо засеок Уздоље, а пут до куће Босиљке Шаре води нас поред спомен- плоче, места где је Босиљка са супругом и још седам мештана стрељана у време „Олује“, али како је сама рекла сачувао је Бог како би сведочила истину коју хрватско правосуђе не жели ни да чује .
Улазимо код Босиљке и она нас са неповерењем и страхом дочека. Опрезна у почетку не хтеде да прича са образложењем да је свашта преживела и да се не жели присећати немилог догађаја из августа 1995. године. Када сам јој рекла да смо дошли са Косова и Метохије, Босиљка уздахну и рече: – Јадно је и црно и наше и ваше Косово – и опусти се, отвори душу и крено са причом…
– Ту, на месту где је постављена спомен- плоча, ту су нас стрељали. Рано јутро , сунце је већ увелико изашло, а ја размишљам шта ћу за ручак пошто није било струје и све je пропало у фрижидеру. Мој муж Крсто је био тешки дијабетичар и отежано се кретао. Одлучио јe да остане овде у родном месту које je волео највише на свету. Иначе, овде смо саградили нову кућу а живели смо у Сплиту до 1990. године, јер је Крсто радио као машиновођа. Када је почео рат побегли смо овамо.
Беше врућина као и данас. Крсто је био испред куће.Чујем неку галаму и изађем да видим. Испод села је било пуно хрватских војника а овамо су дошла тројица у униформи, шапки са шаховницом а наоружани калашњиковим.
Један од њих викну: ” Долази овамо да не долазим по тебе.”
-Ја, шта ћу- наставља Босиљка своју исповест, – дођем код супруга и комшија. Ту су били мој муж Крсто, Милица Шаре, Јандрија Шаре, Берић Стеван , Берић Јања, Берић Ђурђија, Ћосић Милош и Сава Шаре. Биле су и две младе девојке Роса и Мира Берић.
Једна је имала око двадесетак година а друга двадесет пет. Један од хрватских војника, али не онај који нас је стрељао рече: “Липих цура има да рађају Хрватиће”‘- каже Босиљка и напомену да се сећа тога као да је било јуче те настави са причом:
-Та тројица војника се нешто домунђавају између себе и двојица сваки у свој аутомобил одведоше Миру и Росу, а трећи упери калашњиков у нас. Нареди да седнемо на пут једно уз друго, шта смо и учинили. Док смо седали Стеви Берићу испаде лична карта из џепа, а тај војник је окрутно зграби, поцепа и баци уз повике: “Неће ти ово више требати.”
Без плача и молби за живот сели смо и чекали смрт. Тада војник са шаховницом на капи рече хладнокрвно, онако за себе:
„ Вруће ми је, шта више да чекам“, а и охладиће ми се јањетина”. Окреће пушку и пуца рафалом у нас. Испалио је цео шаржер метака. Мене метак погађа с леве стране иза уха , а други метак је ушао са леве стране бутине а изашао у висини карличне кости. Нисам изгубила свест, али ме је облила крв. Окренух се према мужу Крсти који је покошен по ногама и око струка. Виделе су му се џигерице и већ је умирао.
Рекао ми је на умору: „ Бежи у брдо и хватај се крша“ и клонуо.Остали нису давали знакове живота. Крв је потекла свом ширином пута, а Милици Шаре видела сам просути мозак.Хрватски војник одлази мислећи да смо сви мртви, а у мени се буди нека сила која ме тера да се борим за живот. Хиљаде пута навире ми тај догађај и ни сама не знам како сам скупила снаге да бежим и преживим рањена пет дана у шуми и кршу – каже нам ова храбра жена и наставља:
– Бежим уз страну кроз драчу и камење у шумарак и крш више кућа . Чула сам касније да вичу било их је девет, једно фали и видела хрватске војнике како иду од куће до куће, пљачкају и пале. Чух и рику говеда и блејање оваца. Осетих страшну слабост, поче купина и дрвеће да шетају око мене. Падала сам и више ништа нисам чула пошто сам изгубила свест. Другог дана у свитање се будим и немам снаге да се померим .
Била сам гладна, жедна и крвава. Све ме је болело. Угледах близу мене у кршу зреле купине. Убрала сам неколико и појела. Умотала сам сукњом ране и тако рањена лежала. Пред вече сам нашла неки војни русак са шаторским крилом и умотала се у њега, да ми муве не могу до рана . Ту је био и претходног дана поред мене, али га нисам видела. Тако сам провела и други дан у шуми и кршу .
Себи сам говорила да сам у Божијим рукама и да ме само он може спасти.
На освит трећег дана чујем разговоре и шушкање. Помислих, готово је и овде су ме нашли. Но, то су биле моје комшије Раде и Драго. Они ми кажу: “Босо нећеш моћи дуго тако. Иди код неког ако је уопште неко остао жив у Косову.” Драго је био болестан а Раде се борио на ратишту негде код Дрниша. Није успео да се повуче са војском. Драго ми убрзо направи неки штап и они оду даље у шуму – иако у годинама, Босиљка исповедним тоном јасно износи сваки детаљ.
– Када је пао мрак полако устанем и целу ноћ сам кроз крш ходала до куће Драгана Јањге. Они ми дају нешто за јело и саопштавају да их је пописао Унпрофор па ако Хрвати и мене нађу код њих побиће нас све. Јер, како су рекли, сваког дана долазе хрватски војници са Промине и претресају им куће. Ко покаже папир да је регистрован у Унпрофору тај ће можда преживети, за остале, спаса нема. Видим да су јако уплашени,
узмем неки пешкир и опет у крш и шуму-присећа се Босиљка својих рана и тумарања кршом и наставља: – Још једну ноћ преноћим у шуми и сутра дан одем код Барића који су ми дали храну, окупали ме и умотали ране са чаршавима. Пошто су и код њих долазили хрватски војници у претрес и одводили све које није пописао Унпрофор, извучем се са друге стране куће и одем код непокретне Јање Перић и ту преноћим. Онако рањена и њој сам помагала додајући јој храну и воду. Била јој је пуна кућа свега и свачега.
Следећег дана дошао је Унпрофор да је обиђе па су и мене пописали и одвезли нас у своју базу у Книн.
Ту сам видела и девојке Миру и Росу. Чула сам да је неко пријавио Унпрофору отмицу ових девојака и да су их навечер, након иживљавања пустили. Пребацили су ме у болницу где сам провела четири дана, а онда са нама у аутобусе и уз пратњу Унпрофора до Сремске Митровице. У Србији сам била у болници. Након опоравка радила сам за надницу по Срему. После извесног времена добијам папире за Америку. Провела сам у Америци пет и по година и ево вратила се на место где сам се родила, удала и где су ме “стрељали”.
Сваког дана пролазим том улицом, сваког дана ми се враћају слике. Да будем искрена, плашим се да ме не “убију” поново. Тешко је овде дете – одмахујући главом рече Босиљка и понови скоро исто што ми је у Жегару рекао Јован Зелић: -Kрив си за све, ако си Србин.-
Упитах је како живи, како се сама сналази, пошто нема деце и шта је са станом у Сплиту, а она одговори:
– Хвала Богу могу на ногама и служи ме за сада здравље. Имам ту мало баште, пензију од покојног мужа Крсте. А, са станом, шта ће бити дете, шта и са свим српским становима и кућама. Опљачкано и отето!- рече гласно.
Босиљка каже да су јој најтеже ноћи, јер је сама и да је плаши сваки шум , свако завијање ветра, а да од страха ниједном није отишла сама у Книн.
– Ако си убијен, нико за тебе не одговара, као што није одговарао за стрељање о којем ти причам. Ако си остао жив, опет си крив зашто си избегао смрт да сведочиш о томе. Све сам ово рекла на суду, али џабе. Овде нико не жели да чује српску истину – каже нам на крају Босиљка, храбра жена из Косова, засеока Уздоље. Прођосмо још једном поред места стрељања Срба у Косову код Книна, јер је то једини пут којим Босиљка Шаре свакодневно пролази од куће и ка кући. Иза нас оста овесправљени остатак покланог и протераног српског народа, Црква Лазарица, Босиљка, која је победила смрт и метак хрватског војника, и далматински крш, који је вековима крајишком народу био и спаситељ и мучитељ.
Рада Комазец
