Памтимо своје жртве

 Те ноћи је мој Димитрије изашао са друговима да прошета и купи да једе. Док је у једној руци држао сендвич у другој новац да плати, убијен је. И данас се питам, докле више? Докле ће нас убијати? Докле ће нам убијати децу? – пита Митина мајка Јоргованка Парастосом, паљењем свећа и полагањем цвећа на гробљу у Грачаници обележено је 15 година од стравичног убиства Димитрија Поповића.

 

Парастос је служио отац Света Трајковић, грачанички парох, а присуствовали су му поред чланова породице и рођака, мештани Грачанице и Митини пријатељи. Полагање цвећа и паљење свећа организовано је и испред капелице у центру села, посвећене Димитрију Поповићу.

ВЕЧИТО МЛАД ЧУВА ГРАЧАНИЦУ

– Вечито млад Димитрије је остао у Грачаници да сведочи сва страдања и све неразумне потезе које су правиле велике силе. Његова мисао је била: „Из Грачанице нигде не идем”. Ту је остао као сведок зла које су нам чинили пре његовог страдања, а остао је и данас да сведочи – рекао је књижевник Ратко Поповић. О страдњу Димитрија Поповића говорио је и Живојин Ракочевић, директор Дома културе. Говорећи о живопису капеле који је у току, Ракочевић је рекао да се живопише слика и неправда која петнаест година вапи са ове земље према небу. – Живопише се истина која је изван сваке идеологије, изван сваког национализма, свих етничких и људских односа. Кад смо га видели у мору крви, моја слика је била као да седи усред црвеног цвећа, просутих трешања, усред наших живота и такав ће и остати. Била је то једна брза смрт, али није она прекинула његов живот и његово трајање, његову успомену и његово сећање, јер ево нас ту усред тог његовог цвећа, говоримо о њему и нашим животима. Истина ће нас ослободити на начин на који мајка Димитрија Поповића понавља: „Будите ту, будите заједно, борите се и ми ћемо победити”. Из његовог лика у капелици зрачи младост и оптимизам и у њему је један делић наше снаге – рекао је Ракочевић.

ПОРУКА МИРА, НЕ МРЖЊЕ

Његова породица и даље живи у сенци тог стравичног злочина, али и ове године шаљу поруку мира, не мржње. Његова мајка Јоргованка каже да, без обзира на сву патњу и бол, не може никога да мрзи. – Учила сам своју децу да никога не мрзе, и поносна сам на то. Живели смо у Приштини и Албанци су били наше комшије, никада их нико од нас другачије није доживљавао. Зато ме срце боли за мојим Митом, јер знам какво је дете био. Пун љубави и разумевања према свима, отвореног и чистог срца, али убише га. Не мрзим никога, али не могу да опростим и да заборавим, то просто не могу – прича Јоргованка Поповић, Димитријева мајка. Подсетимо, на њеног сина пуцао је Албанац из возила у покрету док је са својим друговима куповао сендвич испред киоска брзе хране у центру села. Његови нападачи Љабинот Гаши и Алберт Краснићи су одмах ухапшени и нешто касније пред кривичним већем суда у Приштини осуђени, односно само један од њих. Породица покојног Димитрија није се помирила са чињеницом да њиховог Мите више нема. Кажу да нису и никада неће научити да живе са том истином. – Свака мајка девет месеци носи своје дете, радује му се од првог дана и једва чека његово рођење. Радост која се доживљава у првих годину дана када га подиже, не може се речима описати. Његови први кораци, прва реч, полазак у школу, његово одрастање, све је то богатство које се ничим не мери. Онда неко, не знам ни како да назовем те убице, из чиста мира крене у Грачаницу да убије некога само зато јер је Србин. У једној секунди, један пуцањ, све промени. Те ноћи је мој Димитрије изашао са друговима да прошета и купи да једе. Док је у једној руци држао сендвич у другој новац да плати, убијен је. И данас се питам, докле више? Докле ће нас убијати? Докле ће нам убијати децу? Ја разумем и саосећам са свим мајкама на свету које су изгубиле своју децу, желим да све то престане, да ниједно дете више не настарда. Ја ретко пролазим улицом где је Мита убијен, та улица ме подсећа на његову крв – прича нам мајка Јоргованка.

НЕ СМЕМО ЗАБОРАВИТИ СВОЈЕ ЖРТВЕ

Док прича о свом сину са бесконачном љубављу, у њеним очима нема суза, потпуно је мирна, и каже да неће престати да понавља своју причу док год је жива. Мора да се о томе говори, све ће урадити да се њена трагедија, али и оне друге попут убијених Столића у Обилићу, деце у Гораждевцу, жетеоца у Старом Грацку, браће у Сливову, никада не забораве. – Не смемо да заборавимо своје жртве. Погледајте само у земљама у окружењу како се говори о жртвама, само ми наше не помињемо. Димитријевог прадеду су убили Албанци, мог деду су убили Албанци, мог сина су убили Албанци и докле ће то да траје? Колика нам је неправда учињена и даље се чини. Хоће ли се већ неко освестити, хоће ли тај свет коначно почети да говори истину, јер верујем да они све знају. Ти млади Албанци су те ноћи кренули наоружани у српско село, у једину улицу коју наша деца имају и где могу да шетају, само да би убили. То је ван сваке памети, то је ужасно! После толико година и даље остаје утисак да је све било планирано, односно да се овде ништа не ради напамет. Ето, те ноћи су убили мог сина, мог Миту. Срећом по остале младиће и девојке, пушка се заглавила, па више нико није страдао – прича нам Јоргованка. Један од двојице Албанаца који је учествовао у убиству је по речима Поповића, син високог официра такозване ослободилачке војске Косова, други је осуђен, као малолетно лице, на шест година затвора. – Један од нападача је одмах по хапшењу изјавио да је пуцао са намером да убије Србе и да му је жао што се пушка заглавила. Када је дошло до суђења много тога се изменило. Један од нападача је постао малолетан, чак млађи неколико месеци од нашег Димитрија, а други је почео да се брани ћутањем. Пошто су полицајци и судски вештаци неким чудом утврдили да је управо тај малолетник возио ауто и истовремено пуцао, а он то признао, суђено му је као малолетном лицу па је добио блажу казну. Други је ослобођен свих оптужби. Толико од правде – кажу нам Поповићи. Поповићи су 1999. године протерани из своје куће у Приштини, изгубили су све што су годинама муком стицали. У Грачаници су кренули од нуле, али све се то не може мерити са губитком детета. У знак сећања на Димитрија Поповића и ове године је одржан турнир у малом фудбалу под слоганом „Играјмо за будућност, памтимо Димитрија”. М.Ч.