ПАРАДРЖАВА

Пише: Рада Комазец

 

 

Мерило људскости и чојства је у томе колико човек воли своју мајку и своју отаџбину, без обзира какво је тренутно друштвено и државно уређење у земљи, која је током историје преживљавала промене, патње, крв и ратове. Српска постојбина је земља порекла, земља којој Србин припада по својим правима и осећањима. Земља која има вишевековну историју не може се цепати и делити на делове. Када заборавимо размере бруталности Албанаца према Србима кроз историју, понадамо се да је могућ компромис, суживот и складни односи, њихови представници нас подсете да смо у заблуди, а да су они, заправо, следбеници континуитета великоалбанске политике. Политичари у Приштини готово свакодневно продубљују уместо да смирују страсти. Они желе Косово без Срба јер су острашћени националистичким, анахроним шватањем света и нације. Док су заговарали југословенску идеју албански политичари, истовремено су лукаво, закулисно и „испод жита” радили на јачању сопствене нације и заговарања „Републике Косова”. Имали су прећутну подршку српских комуниста, који су због сопствене лагодности климали главом Загребу, Љубљани и Приштини. Механизам силе 1999. године на територији међународно признате државе СРЈ, односно Србије, створио је илегалну област која настоји да постигне међународно признање. Са војним Нато ескадронима смрти чинило им се да су непобедиви, а зло произведено на Првој призренској лиги и даље живи. Тако је на територији Србије створено самопроглашено „Косово”, односно албанска парадржава надахнута великоалбанским пројектом. Ликвидације, тероризам, киднаповања, прогони били су само средство за реализацију политике која хоће простор, ширину за задовољење националног сна или колективне фантазије. Историја нас учи да ништа није вечно. У СФРЈ је било прокламовано да је национално питање на овим просторима заувек решено, упркос страшним злочинима и геноциду над Србима у Другом светском рату. Ако сте тврдили да народи и народности не живе у прокламованој хармонији завршавали би иза решетака. А, онда смо деведесетих искусили лажи и лицемерство такве политике. Током претходне седмице представници парадржаве прозивали су, нападали и претили држави у оквиру које им направише квазидржаву. Парадржава, не само што тражи признање од државе, већ има хегемонистичке аспирације, да се уједињује са Албанијом, али у фокусу су јој и територије Грчке, Македоније и Црне Горе. Данас представници парадржаве имају само једно ирационално уверење: „никада више са Србима”, што је неодрживи програм и бесмислица за постојање политичке заједнице. Парадржава – војно, политички и економски зависи од свог творца, његових приоритета и расположења. Уколико се промени сплет политичких околности, а творац процени да су његови стратешки интереси на другом делу земљине кугле, а не на окупираној области државе, успон парадржава доживеће сунаврат и пропаст. Иако је изгубио локалне изборе и смањује се број становника са којима манипулише у остваривању политичких циљева, поглавица парадржаве прети уједињењем са Албанијом. То је тужна и оптерећујућа ситуација коју подгрејавају јастребови из деведесетих. Парадржава је неодржива творевина и несређена претполитичка заједница која нема будућности, која својим становницима не може осигурати живот какав је нормалан у Европи у 21. веку. Без живословног патоса Албанаца не може проћи ниједан састанак у УН и ЕУ, а изузевши националистичке реторике и враћања у прошлост, не нуде ништа перспективно свом становништву. Дефиниција парадржаве не постоји у енциклопедијама, али је креатори измислише и створише баш у нашој постојбини. Њени представници опијени идејама из 19. века дрско одбијају дијалоге са државом у којој делују и не размишљајући да њихов пројекат може доживети фијаско. Разлика између држава и парадржава на њеној територији није само у чињеници да је држава међународно призната и чланица УН, већ и у томе што води отворену, космополитску, добронамерну и добросуседску политику која није оптерећена хипотеком прошлости, за разлику од Куртија, који има хипотеке агресивног општеалбанског националног покрета од Пашка Васе и Сами Фрашерија до Адема Демаћија. Парадржава није угрозила само дијалог и територијални интегритет државе већ и стабилност и мир региона. Проћи ће још пуно времена, промениће се неколико генерација, ако у међувремену не дође до нових сукоба и повратка парадржаве у оквире уставноправног поретка државе, како би се разговарало без претераних страсти са жељом да се успоставе разумни међусобни односи. Упркос свему, Србија припада цивилизацијском кругу и начину живота у којем су праштање, толеранција, суживот и једнака права свих грађана темељ напретка и развоја. Косовска земља равнодушно посматра и стрпљиво чека разрешење Гордијевог чвора, знајући да је јача од свих султана, комунистичких идеолога, терористичких вођа… који су владали на светом Косову, али га никада нису могли отети, поништити његову историју нити одвојити од народа којему Господ остави ову косовску земљу да се на њој зноји и крвари. Косово је земља која ће наџивети парадржаве и њихова устројства сачињена по мери Запада, који никада није спознао право биће Косова и Метохије.