Песма и честитка је спојили са Борјаном

Весела прича о оствареном сну девојчице Павлине Радовановић из Ораховца у Метохији

 

Голман Црвене звезде Милан Борјан угостио девојчицу из Ораховца после изражене жеље да би желела да га упозна након једне хуманитарне акције Делија у Ораховцу
Прича о Павлини Радовановић из Ораховца и остварењу њеног сна почела је почетком јануара ове године. Тог недељног јутра Павлина је, по обичају, са својим млађим братом Петром, и старијим сестрама Јованом и Слободанком, отишла у Богородичину цркву у Ораховцу на литургију. Волела је да стане за певницом и подижући се на прсте одговара на литургији, уз старије појце из Ораховца. Овога пута је неколико молитви и сама отпевала.
Није ни слутила да литургији присуствује група младих људи из Београда којима ће очи засузити на глас молитве ове девојчице. Тек у реду за нафору их је видела и из беседе свештеника сазнала да су ти момци и девојке чланови Фондације Делије из Београда који су дошли у Ораховац да посете породицу Шарић за коју су неколико месеци прикупљали новац и купили им кућу.
Док су ,, Делије“ биле у посети породици Шарић, Павлина је отрчала кући узела папир и маказе и за тили час од листа блока за цртање направила честитку. Исписала је унутра пар редова, украсила фломастерима и сличицама и написала једно име. Када се честитка нашла у руци једног из екипе ,,Делија“, он се насмешио и гледајући у момке из екипе рекао: ,,Девојчица је писала Борјану!“
-Да, рекла је узбуђено Павлина, ја навијам за Црвену звезду, волим да играм фудбал и желим да упознам голмана Борјана!
-Хајде да видимо како ова девојчица игра фудбал!- рекао је Стефан из екипе ,,Делија“ и за час су састављене екипе од Павлининих другара и гостију из Београда. И заиста ова девојчица у дресу Црвене звезде, са качкетом на глави, играла је одлично, а још боље бранила гол своје екипе, ту на плочнику испред цркве.
У знак захвалности што ће однети њено писмо Борјану, Павлина је за госте отпевала и две песме: ,,Ораховцу башто рајска“ и ,,Од малена учила ме мати Косово је света земља“.
Одушевљени талентима ове једанаестогодишње девојчице и сусретом са њеним другарима,,Делије“, су отишле из Ораховца.
Кроз непуна два месеца Павлина је добила позив да иде у Београд и упозна Борјана. Њеној радости није било краја. Са сестром Слободанком упутила се ка стадиону ,,Рајко Митић“ где су је чекали њени пријатељи које је упознала у Ораховцу и он, њена звезда, Милан Борјан. Кад га је угледала направила је корак ка њему, пожелела да га загрли, ал се у трену постидела и вратила сестри. Само трен јој је био потребан да скупи храброст, да се окрене, потчи и загрли Милана Борјана.
-Не могу да верујем! Да ли је ово сан? -понављала је гледајући сестру и грлећи своју звезду.
Чувени голман њеног омиљеног тима, је већ у следећем тренутку клечао пред њом и пружао јој свој дрес са потписима свих Звездиних играча. Пред Павлином су се смењивали поклони, сви са Звездиним симболима, а она је гледала у њега и скупљала снагу за питање које је још од куће припремила:
-Можемо ли да идемо на стадион? Хајде да видимо ко боље брани ти или ја?!-изговорила је и већ се њена рука нашла у Борјановој руци. Низ његово лице се опет спустила суза. Успут јој се захвалио за честитку, рекавши да је држи на полици са иконама, да га је много обрадовала и расплакала.
-Знаш, нисам могла све да ти напишем! Има у мом Ораховцу пуно деце, желим да дођеш да их све упознаш! Ми немамо игралиште, оно мало што су направили за нас, сад користе и нама непозната деца чији су родитељи купили неке српске куће ту на стотинак метара од цркве. Волели бисмо да имамо салу где ћемо моћи да играмо, већ смо изабрали једно место ту близу цркве… Јој Звездин стадион! – прекиде своју причу Павлина одушевљена великим тереном који се створио пред њима и на којем их је чекао цео Звездин тим.
Окренула се сестри која је ишла за њима, и руком показала да срце хоће да јој изађе из груди од узбуђења. Од како зна за себе заволела је фудбал и играла са својим другарима на платоу испред цркве. Купили јој родитељи и копачке, недавно је добила на поклон и голманске рукавице, праве, ал није веровала да ће јој се остварити сан да дође и упозна Борјана и да је дочекују сви Звездини играчи на стадиону.
И да! Остварила јој се и жеља да стане између две стативе на великом голу и брани пенале које је пуцао Борјан. Пропустила је две, од пет Борјанових лопти, а успела је њему да да пет гола.
-Победила сам наравно са 5:2 ! – јављала је мами и тати телефоном.
Све је на стадиону видела, сваки кутак обишла, и причала, причала непрестано како је и њен Ораховац леп, како људи воле да им дођу гости и како се нада да ће и он (Борјан) доћи да посети Ораховац, да види њену цркву и да игра фудбал са њеним другарима.
На крају је и она њему уручила поклоне које је с Косова и Метохије донела: макету Грачанице и икону Светог Архангела Михајла.
-И ја имам једну жељу-рекао је Борјан, овој бистрој девојчици на растанку.
-Која је твоја жеља?-питала је Павлина.
-Да ми отпеваш једну песму, пошто знам да лепо певаш, одслушао сам и ону песму што си послала Мири из Фондације –рекао је Борјан.
Павлина се уозбиљила и почела да пева, као одрасла ,, Зајди зајди…“ а Борјан је плакао. Опет је загрлио девојчицу, подигао је у наручје и рекао:
-Доћи ћу у твој Ораховац, обећавам. Чим се будем ослободио обавеза у клубу! И морам да видим то место чија је песма и химна наших навијача!
Растанак девојчице из Ораховца и Звездиног голмана није попут осталих, био тужан. Павлина је одлазила радосна, уверена да се и снови деце са Косова и Метохије остварују. Успела је да из свог Ораховачког круга, уз помоћ добрих људи стигне до своје звезде. И радовала се што ће та иста звезда ускоро засијати у њеном Ораховцу.
Оливера Радић