Покушајем вулгарне културне крађе, Албанци стварају културни идентитет државе „Косово”

Позиција Србије у УНЕСКУ је сада прилично чврста, али треба практично свакодневно дипломатски, политички и културно радити да тако и остане

 

 

Косовски политичари, историчари, археолози, конзерватори новинари, певачи … не одустају од тога да је српско културно наслеђе на Косову и Метохији, попут Богородице Љевишке , коју је краљ Милутин сазидао на самом почетку 14. века, Светих Арханђела задужбине цара Душана и других наших светиња, заправо албанско културно благо. Иако је епоха Немањића било време велике градитељске делатности на КиМ када је изграђено више од 200 цркава и манастира прворазредне вредности, а Албанци тада нису постојали ни у траговима на нашем Косову, данас користе свако место и прилику да присвајају српску културну баштину на КиМ. Коме припада српско културно наслеђе у нашој јужној покрајини за „Јединство” говори проф. др Дарко Танасковић, бивши амбасадор Србије при УНЕСКО, филолог, књижевник, оријенталиста и преводилац.

• Има ли обрисе културног геноцида, албанско безочно фалсификовање историјских чињеница са намером да се отме српска културна баштина на простору Косова и Метохије?

Мислим да се реч „геноцид” у јавном говору злоупотребљава, тако да се релативизује његово основно терминолошко значење, па се „геноцидом” проглашавају и ратни злочини, односно погроми, масакри и покољи који немају геноцидна својства, а уведени су и изрази „урбицид”, „лингвоцид”, „културоцид” и слични, јер је данас важно наћи што јачи израз и упечатљивију „учену” квалификацију него кренути у мењање ружне стварности. У конкретном случају, у питању је покушај вулгарне културне крађе кроз кривотворење историјских чињеница како би се створио синтетички културни идентитет државе „Косово”, који не постоји, а морао би бити албански, па српско културно и духовно наслеђе треба прогласити албанским. Иначе, српски народ је на простору Косова и Метохије још од завршетка Другог светског рата објективно изложен етничком чишћењу фазно различитог интензитета, што је скандалозно, са нажалост иреверзибилним последицама по демографску слику Покрајине.. Једини прави геноцид над Србима у овом веку био је систематски спровођен у НДХ, а данас управо неки српски научници предлажу да овај термин не би требало употребљавати за означавање планског усташког уништавања српског народа.

• Будући да у свим црквама и манастирима на Косову и Метохији постоје подаци, записи и натписи ко су градитељи и оснивачи, да ли би Албанци ишли толико далеко у својим намерама присвајања српске баштине да немају подршку моћних западних земаља?

Познато је да Албанци на КиМ имају подршку једног утицајног дела међународне заједнице, који је пресудно допринео стварању парадржаве „Косово” и настајању садашње трајно неодрживе ситуације. Поједини стручњаци и припадници академске заједнице, претежно на Западу, као и неке невладине организације, спремни су да дају легитимитет неоснованим албанским претензијама на наше културно наслеђе, а има их и који су непосредно укључени у осмишљавање и операционализацију тог идеолошког пројекта, неретко за добре паре. Има бивших функционера међународних организација који су, после завршетка мандата на „Косову” или пензионисања постали албански плаћеници. Међутим, не бих рекао да у области културе, односно у погледу оваквог квазикултурног, насилног инжењеринга власти у Приштини имају јасну подршку својих главних ментора. Штавише, они их стално позивају и подсећају на обавезу правног уважавања и истинске заштите српског културног и духовног наслеђа и имовине СПЦ на територији коју у овом тренутку објективно контролишу, како би ојачали кредибилитет у међународној заједници и, на пример, повећали изгледе за пријем у Унеско.

• Ако је цивилизацијска и демократска тековина исповедање вере, заштита културног наслеђа једног народа и мултиетничност, није ли отимање верских објеката кршење основних људских права или се то тумачи на другачији начин зависно ком народу културно наслеђе припада?

Наравно да јесте, али смо се ваљда већ навикли на примењивање двоструких аршина у међународним односима. Бар у томе имамо богато негативно искуство! Заправо, имам утисак да су, уз себичне интересе, хипокризија и двоструки стандарди најстабилније константе понашања актера у светској арени. И није то од јуче…

• Да ли је неопходно да се Српска православна црква снажније укључи у одбрану наших светиња на КиМ, јер Албанци врше сталне притиске освајајући једну по једну међународну организацију?

Српска православна црква је егзистенцијално, нуждом свога неповољног положаја на КиМ, а и Косовским заветом, чији је чувар у колевци православне српске духовности и државности, судбински предодређена да чува и брани наше светиње у областима над којима Србија сада нема управну контролу. Држање свештенства, монаштва и српског верничког народа на КиМ, а посебно у енклавама јужно од Ибра, заслужује дивљење и сваку подршку, али би било пожељно да се у осмишљавању и спровођењу националне стратегије за КиМ правовремено и у већој мери слушају и узимају у обзир глас, упозорења и савети оних који су људски залог, и таоци, легитимности српског права на КиМ. Шта би били Дечани да у њима монашка звона сваког јутра не објављују још један дан ревновања и молитви за живот и спас нашег Косова?

• У којој мери повратак старе америчке администрације и албанских лобиста може приближити „Косово” Унеску, а колико погром из 2004. удаљава „Косово” од ове организације?

Кад је конкретно о Унеску реч, повратак демократа на власт у Вашингтону, а заједно са њима и времешних албанских лобиста са недавног „бала вампира” у режији Eлиота Енгела, неће бити од већег утицаја на изгледе Косова да се докопа чланства у овој специјализованој агенцији за образовање, науку и културу, јер су је САД у међувремену напустиле. Позиција Србије у Унеску је сада прилично чврста, али треба практично свакодневно дипломатски, политички и културно радити да тако и остане. Јер, тамо нико се седи скрштених руку. Мартовски погром је имао негативног утицаја на имиџ „Косова” у Унеску, али се он збио пре шеснаест година, па је сећање на њега избледело… Иначе, реално је очекивати нешто веће притиске на Србију из америчког правца и васпостављање вишег степена координације између Вашингтона и Брисела у деловању према Балкану, а посебно проблему „Косова”. Пад Хотијеве владе је свакако индикативан, као што је то било и претходно Гренелово „смењивање” Куртија. Не верујем да ће убудуће Аљбин Курти бити само европски, односно немачки човек, а из шпила може бити извучен и неко други. Карте се мешају, косовски политичари седе за коцкарским столом, не држећи их у рукама. Иначе, слутим да су се Бајденови навијачи на бившем југословенском простору претерано раскокодакали и да њихова нереална очекивања о новим деведесетим неће моћи бити испуњена. Али, нужни су опрез, праћење свих померања у међународној заједници и стално тактичко прилагођавање у ходу. Под условом да постоји стратегија, наравно…

• Да ли смо у заблуди верујући да је УНЕСКО независна међународна организација, која успоставља механизме заштите културног наслеђа без утицаја политике?

Нема међународне организације, укључујући оне из система УН, у којима политика не игра кључну улогу. Одлуке се у мултилатералној дипломатској игри доносе кроз усаглашавање ставова или прегласавање међу државама чланицама, а све чешће се разним процедуралним маневрима и конјунктурним савезима и блокирају, тако да међународна организација независна од воље својих чланова и променљивог односа снага међу њима уопште не постоји. У Унеску, с обзиром на области и природу надлежности ове организације, груба и непосредна политизација рада је нешто мање изражена, али је сигурно до 80 посто расправа и одлука дубински политички мотивисано. Р. Комазец