ПОТОМЦИ ЗЛОЧИНАЦА НА МЕСТУ ЗЛОЧИНА

Када је „Јединство” 30. јула ове године објавило текст из Далматинског Косова, засеока Уздоље, „Овде су криви и живи и мртви” доносећи причу о Босиљки Шаре из Уздоља која је преживела стрељање, иако пословично неповерљиви о безбедном и мирном животу Срба у Хрватској, нисмо веровали да ће тако брзо наш наслов још једном потврдити своје значење у Книнском Косову , засеоку Уздоље.

 

ОРГАНИЗОВАН И ИСПЛАНИРАН НАПАД

Није прошло ни месец дана а 250 метара од спомен плоче, односно места стрељања Срба у Уздољу, 6. августа 1995, у току хрватске злочиначке акције „Олуја”, потомци оних који су извршили крвави пир у Уздољу, упали су са фантомкама, палицама, металним шипкама, штаповима, боксерима 20. августа, да бију мирне сељане Уздоља док су гледали утакмицу Црвене звезде. Након пребијања Срба у кафеу „Петко” и разбијања и ломљења кафића разбојници су отишли са четворо кола која су их већ чекала, што упућује да је све испланирани и смишљено етнички мотивисани напад. Кафе „Петко” налази се свега двеста педесет метара од места страшног злочина над српским цивилима, а ни медији ни политичари не поменуше везу ова два злочина. Жртве су исте – Срби, а овај пут у крвави поход кренуше потомци Хрвата који су побили цивиле у Уздољу. Ови разбојници и насилници који претукоше Србе и поломише инвентар угоститељског објекта нису тада ни били рођени, или су имали једва две до три године. Са леве и десне стране Кафеа „Петко” и спомен плоче стрељаним у акцији „Олуја” 1995. године простире се Косово поље, а на брдашцу изнад са друге стране магистрале Книн -Дрниш и железничке пруге која је била веза са светом људи у Книнском Косову, пркосно стоји црква „Лазарица” и сведочи о томе ко је вековима живео у Книнском или Далматинском Косову на којем је после „Олује” опет потекла српска крв. Улазимо у кафе, а са страхом нас дочека мајка Бориса Петка власника овог угоститељског објекта и показа изломљени телевизор и фрижидер а остали су инвентар како нам рече заменили. Недуго је стигао и Борис који нам је испричао цео немили догађај. „Чињеница је да је то била организована група младића која је упала у мој локал нападајући децу, жене и све који су се ту затекли. Гледали смо утакмицу и ништа није указивало да ће се нешто страшно десити. У овом крају се одувек навијало за Звезду и не видим разлог да буде другачије и сада. Дошао је један Хрват да попије пиће. Нормално смо га послужили, неочекујући да је то уствари била извидница колико нас има и остало – каже Борис Петко и наставља: „Он је отишао а петнаестак минута после тога упали су са фантомкама палицама, шипкама, штаповима петнаестак људи. Ударали су кога су стизали, ломили столове, столице, телевизор… У угоститељском објекту било је и малолетне деце и моје и комшијске. Нису гледали кога ударају. Непрестано су псовали и тукли. Ми смо покушавали да заштитимо децу и извучемо живу главу. Аутомобиле су оставили поред главног пута а не на мом паркингу. Дакле, очигледно је да је све унапред организовано и испланирано. Лупање, метеж, вриска жена и деце… било је застрашујуће и непоновило се нигде и никада – испричао нам је Борис Петко који је задобио више удараца. Он каже да је његова супруга Бранка задобила посекотине по нози, а малолетна кћерка страшне трауме. На питање да ли очекује да насилници буду похапшени и процесуирани, Борис каже да не зна шта ће полиција и правосуђе да учини. Душан Трескавица старији човек, док нам показује модрице од удараца по телу говори да живи са Звездом у срцу. „Ја сам звездаш од када знам за себе и не може нам нико ишчупати из срца Звезду и српску нацију. За то се гине – истакао је Душан и додао: „Упали су и почели са батинама и повицима – „Овде сте дошли да гледате Звезду, запамтићете данашњу утакмицу и почели бесомучно да нас ударају. Петра Петровића који је старији од мене ударали су толико јако да се онесвестио. Ја сам само успео да кажем: „Шта је људи који је проблем, али ме је један два пута снажно ударио у стомак да сам једва остао на ногама. Ево погледајте модрице седам дана након добијених удараца. Ишао сам и код лекара, али нема ништа од тога – рекао је Душан показујући нам модрице на стомаку. Он каже да се он не боји да навија за Звезду и да буде Србин и да га једино могу убити, „Ја сам Србин и тога се не стидим и, наравно, звездаш. То ћу да будем све док сам жив. Овде су живели сви моји преци тако да ја нисам на туђем него на свом. А што се тиче Звезде за Звезду дајем и живот – нагласио је Душан Трескавица. Трескавица каже да није лако бити Србин у Хрватској и да је овај напад детаљно испланиран. Подсећајући нас на злочин над српским цивилима у Уздољу Душан нам каже: „Видели сте непосредно поред овог угоститељског објекта је место где су хрватски војници побили српске цивиле 1995. године, а старце хрватске националности који су остали у Републици Српској Крајини, наша војска је хранила. То је истина и био сам сведок тога – појашњава нам Трескавица.

РАЗМИШЉАЈУ О ОДЛАСКУ ИЗ КОСОВА

Посетили смо кућу Петровић Бранка чији је малолетни син Марко задобио потрес мозга и провео пар дана на болничком лечењу у Книну. „Ја нисам био у кафеу, а мој син седамнаестогодишњак Марко је као и свако вече отишао да се дружи и седи у кафићу. Дете је седило до врата и гледало утакмицу. Ушао је маскирани човек и изударао ми дете по глави, а када је почео падати задобио је још један ударац у леђа. Они су даље наставили да туку остале госте. Марко је био присебан и извукао се и дошао крвав и уплакан кући. Супруга као и две млађе кћерке биле су јако уплашене. Ја сам одмах отишао у гостиону и затекао ужасан призор. Разбојници су већ отишли а све је било поломљено и разбацано – појашњава нам Бранко Петровић, отац малолетног Марка и наставља: „Што се тиче физичких озледа дете је у реду а за психичке тек ћемо видети. Бранко Петровић је повратник у Хрватску од 2004. године, запослен је као возач аутобуса који вози децу у школу са целог книнског подручја. Бранко каже да је све ово уздрмало и застрашило српско становништво и наводи да је још страшније то да се ово деси скоро на истом месту где су стрељани Срби у Уздољу августа 1995. године. На наше питање да ли гради живот овде и види ли своју даљу будућност у Косову, у Уздољу, Бранко одговара: „Градио сам до сада будућност овде. Али све ме је ово уздрмало и променило размишљање. Што се тиче будућности, моја будућност је тамо где су моја деца сигурна. Још неки инцидент и нема тога ко ме може задржати овде или било где, где моја деца нису сигурна – изричит је Бранко Петровић. Посетили смо и Босу нашу саговорницу која је преживела стрељање у Книнском Косову, засеоку Уздоље, а она је више пута поновила у нашем разговору: „Доћи ће опет и све нас побити”. Мештанин који је желео да остане анониман, каже да овде у Книнском Косову, као и у целој Хрватској, Срби живе у страху и да не очекује санкције за починиоце. „Нико није одговарао за горе на путу убијених осам Срба па зар ће неко одговарати за пребијање Срба и разбијање угоститељског објекта – рече нам човек који нас је замолио да му не помињемо име јер се каже плаши хрватске одмазде. Пошто смо му рекли да смо дошли са Косова и Метохије, он нам одговори: „Српска крв је одувек текла Косовом и овим малим и оним великим и светим. Плашим се да нам се историја не понови – рече нам човек чије је име познато нашој редакцији. Р. Комазец