Православни бисер и стожер српства у центру града

 Више пута пострадала и подизана из пепела. Црква подигнута на темељима старе у средњем веку. Пре три године црквени звоник, фасада и кровна конструкција цркве су реновиране, али унутрашњост вапи за реконструкцијом, јер су зидови на више места видно напрсли и са њих опада малтер

 

 

Ако данас одете у град Гњилане и питате колико овде има Срба и где их можете срести, добићете одговор да их има педесетак и да их најчешће можете видети око цркве Светог Николе која се налази у ширем центру града. Два пута седмично, уторком и четвртком у маленој улици која води до црквене капије ради импровизована пијаца, на којој Срби из околних села продају своје пољопривредне и сточарске производе, а у згради поред црквене ограде налази се и истурено одељење ОШ „Вук Караџић”- -Шилово у коме се настава одвија на српском језику за десетак основаца. У црквеном дворишту налази се и парохијски дом у коме живи парох Радивоје Живковић са својом породицом. У улицама недалеко од цркве живи и неколико преосталих српских породица. Црква Св. Николе у Гњилану је била и остала чувар српства у овом граду у коме је до рата живело око 40.000 српских душа, али и експонент православља и православни бисер у центру овог града. У једном периоду након завршетка рата 1999. године, када је српско становништво и у Гњилану било суочено са прогоном у црквеној порти под шатором радила је српска школа. У истој црквеној порти под шатором у то време када су Срби били непожељни у свом граду радили су и српски лекари и друго медицинско особље које је протерано са својих радних места у градској болници и амбулантама у граду. Ова црква је некада важила за место ходочашћа у коме су долазили бројни верници из других крајева Србије, с вером у Бога и то да баш у овом храму могу наћи исцељење, што се по сведочењима многих и догађало.

ПОМИЊЕ СЕ У ПОВЕЉИ ЦАРА ДУШАНА ИЗ 1342. ГОДИНЕ

О историји цркве Светог Николе, разговарали смо са Станиславом Којићем, аутором више монографија о разним местима у Косовском Поморављу. Црква је уназад две деценије, а нарочито у годинама након рата, укључујући и мартовски погром на КиМ над Србима, 2004. године, који није заобишао ни Гњилане, била изложена, такође, насиљу од стране албанских екстремиста, попут каменовања и бацања експлозивних направа. Ипак, овај православни храм је одолео свим тим недаћама, а недаће и страдања су га пратили кроз његову дугу историју. Страдао је и подизан из пепела. Говорећи о историји цркве Светог Николе у Гњилану, Којић каже да се она помиње у Повељи краља Душана коју је издао 1342. године приликом боравка у Морави, како се тада звало Гњилане. – Овом повељом он даје цркву Св. Николе Морачког у Орехову на доживотно издржавање Старцу Јовану, економу хочанском. С јесени исте године примио је у Морави јерусалимског калуђера Герасима Пркосу. Под именом Гнивљани први пут се помиње у Повељи кнегиње Милице са синовима Стефаном и Вуком из 1394-1402. којом даје пирг Св. Василија код Хиландара у Бинчи Морави и помиње „Радивоја из Гнивљана”, који ће са челником Вуком и осталим старинцима „утесати” међе тог села. У турском попису области Бранковића 1455. у селу Гњилану помиње се поп Божидар са још 41 српским домаћинством. У истом попису пимиње се и мезра (напуштено селиште) Петиговце (Петковце), то је садашње предграђе, 300 метара западно од Гњилана. Народно предање каже да је ту било старо Гњилане и у њему стара срењовековна црква – истиче Којић. Према његовим речима у Гњилану су у средњем веку постојале још и цркве Свете Петке на месту које је у турском попису забележено као Петковице. – На западној страни Гњилана постојао је и манастир Св. Јована са многобројним калуђерима који су се сахрањивали на брду Поповица, јужно од Гњилана. Манастир је разорио Бахти-бег Џинић у другој половини XVIII века – каже Којић. Он додаје да је црква Св. Николе подигнута на темељима старе цркве која је била више пута рушена.

ТРОБРОДНА ЦРКВА МЕЂУ МАЛОБРОЈНИМ У СРБИЈИ

Црква Светог Николе јединствена на територији Косова и Метохије пре свега по томе што је тробродна, јер су тробродне цркве реткост на широј територији Републике Србије. По свом стилу припада грађевинама романтичарске архитектуре 19. века и представља мешавину византијских, романских, ренесансних и барокних мотива. – Храм је подигнут на темељима старе мале цркве. Црква је из непознатих разлога два пута горела; 1861. при постављању олука и 1893. када је сва изгорела. Срби Гњиланци су тек 1897. добили дозволу од турске владе да је могу оправити. Пре пожара цркву је зидао неимар Дамјан Зографски Папрадишки, а после пожара поново зидао и довршио Ђорђе Новаковић Џонгар из Папрадишта, познати мијачки градитељ многих цркава на Балкану као што су између осталих, Саборна црква у Штипу и црква Светог Спаса у Софији. Црква је свечано освештана 1900. године. Занимљиви су високи иконостас и предикаоница на северном зиду, настали кад и црква. Унутар овог храма се налази лепа збирка икона, књига и црквених предмета. Те иконе су се једино очувале из старе цркве на чијем је месту подигнута нова црква. Наглашеној декоративности унутрашњег простора доприноси богато обликована зидна профилација и црквени намештај, од којег се посебно истиче проповедаоница и епископски престо. Фасадне површине су украшене профилисаним кровним венцима и декоративном пластиком. Највећи пластицитет има олтарски простор, где је апсида, уз скулптуре, сликовито оживљена полихромним каменом, конкавно-конвексним смењивањем плоха са полустубовима на бридовима, и аркадама на врху зидних површина. Раскошном утиску црквене грађевине доприносе и три портала, на северној, јужној и западној страни и два реда прозора, на северној и јужној страни. Зидне слике су дело Димитрија Андонова Папрадишког. Рађене су од 1899. до 1901. године, и налазе се у калотама сводова, олтарском простору, и изнад портала. Иконостасна преграда је завршена 1904. године и рад је Димитрија А. Папрадишког, који је насликао и неколико целивајућих икона и икону Христа на епископском престолу. Царске двери су припадале старијем иконостасу, и рад су Константина Јаковљевића из Галичника код Дебра – истиче Којић. Црква Светог Николе у Гњилану представља непокретно културно добро као споменик културе од историјског значаја и под заштитом је Покрајинског завода за заштиту споменика културе Косова и Метохије који се састоји од цркве звоника и чесме, парохијског дома, црквеног гробља и зграде бивше школе из 1895. године. („Службени гласник РС”, број 51 од 13. ХI 1997).

НА ЦРКВЕНОМ ГРОБЉУ СПОМЕНИЦИ СА ЕПИТАФИМА МЕЂУ НАЈСТАРИЈИМ НА КИМ

У црквеној порти се налази гробље са 20 гробница у којима су сахрањене значајне личности гњиланског краја. На више старих споменика налазе се неки од најстаријих епитафа КиМ, који имају посебан уметнички и историјски значај јер представљају својеврстан запис о времену свога настанка. Један од тих епитафа потиче из 1866. године и посвећен је Хаџи Живи Миленковићу, уклесан на надгробном споменку барокног стила. Јужно од цркве, недалеко од апсиде подигнута је 1933. године чесма са квадратним постољем и горњим зиданим делом у облику куполе, покривене поцинкованим лимом. Висока звонара правоугаоне основе подигнута је 1938. године југозападно од цркве. Грађена је од камена и омалтерисана. Украшена је са једноделним, дводелним и троделним прозорима. Има два звона, једно веће и једно мање. Пре три године црквени звоник, фасада и кровна конструкција цркве су реновиране, али унутрашњост вапи за реконструкцијом, јер су зидови на више места видно напрсли и са њих опада малтер. Парох Радивоје каже да је реконструкција унутрашњости скупа инвестиција и да су за њу потребне посебне дозволе више различитих инстанци, чије прибављање у актуелном контексту није лако изводљиво. На наше питање да ли има верника у цркви парох Радивоје каже да са осипањем Срба у граду, али и околини се, ипак, смањује. – Кад су већи празници, као што су летњи Свети Јован, који се празнује 7. јула и Ваведење Пресвете Богородице, празник који се празнује 4. децембра, хвала Богу црква, али и црквена порта су још увек пуне верника – истиче свештеник Радивоје. С времена на време у овом храму обави се и понеко крштење, а ређе и венчање. – То су углавном људи из околине који желе овде да се венчају или крсте, а највише их је из села Понеша, јер тамо нема цркве, или они Гњиланци који не живе у свом завичају, али дођу овде да се крсте и крсте своју децу, где су се њихови преци крштавали и венчавали – додаје парох Радивоје, који у гњиланској парохији у коју је дошао из Суве Реке, служи дуги низ година. Старији Гњиланци се с носталгијом присећају времена када се у црквеној порти у Гњилану на панађур, како се звао вашар, на празник Светог Јована, 7. јула, по три кола играла. С.Ивковић