Приштина дестабилизује цео регион
Kада би Запад хтео да интервенише у складу са својим могућностима и онако како контролише ситуацију у Приштини, те би мере биле скинуте истог дана. Србија неће признати независност Косова. То је потпуно јасно и на тој основи нико не би требало да гради неку будућу позицију и да планира некакве озбиљне преговоре о коначном решењу. То што Харадинај каже не зависи од његове одлуке, већ зависи од западних спонзора, као и косовска независност и косовска власт. Дакле, да будем прецизан, ради се о њиховој политичкој вољи и стварном политичком интересу.
Сасвим је сигурно да ни Харадинај ни било који представник привремених институција у Приштини не може да доноси крупне политичке одлуке а да ту нема неке подршке, која по правилу не мора да буде директна, може да буде индиректна, односно, да буде онаква каквој смо сада сведоци – појаснио је Зоран Миливојевић, каријерни дипломата одговарајући на питање „Јединства” да ли је могуће вратити у функцију Цефта споразум, с обзиром на то да је Харадинај изјавио да неће бити скинута такса на робу из централне Србије, док Србија не призна Косово. Миливојевић је истакао да су те одлуке мимо свих принципа, стандарда, норми и интереса , а да се оне само вербално осуђују а у суштини се не предузимају никакве мере да се оне спрече. „Када би Запад хтео да интервенише у складу са својим могућностима и онако како контролише ситуацију у Приштини, те би мере биле скинуте истог дана. Према томе, на проби је стварна политичка воља западних спонзора везано за те мере. То што Харадинај говори, пре свега, је из неких унутрашњо-политичких интереса што је сада друга тема за разговор”, прецизирао је Зоран Миливојевић
- Није ли забрињавајуће да земље које индиректно подржавају Приштину не увиђају да је све ово у функцији дестабилизације региона ?
То је директно у функцији дестабилизације целог региона, зато што се изазива економско -социјална криза. Изазива се опште незадовољство које сасвим сигурно не дотиче само српски народ него и албански народ и практично се укида један озбиљан механизам, јер је Цефта механизам који је био у функцији стварања повољних економских односа и релаксације политичких односа. На овај начин се политички односи директно радикализују и ствара клима која угрожава стабилност и безбедност у региону с једне стране. Са друге стране ствара се клима која директно угрожава интерес и опстанак српског народа на Косову и Метохији.
- Зашто Приштина понавља да су мере уперене против Србије а далеко је највише погођен српски народ који живи у Покрајини и прети му озбиљна хуманитарна криза и како у том контексту протумачити изјаву Харадинаја да ће се српски народ на северу снабдевати из Албаније?
Та је изјава потпуно бесмислена. Она практично не може да опстане. Не може се српски народ снабдевати из Албаније, јер капацитети привреде Албаније и Косова не могу да снабдевају ни албански народ на Космету а камоли српски. Мера увођења таксе на сто одсто је потпуно политичка, али са таквим дејством која треба да буде произведена, пре свега над српским народом и његовим опстанком. Нема ту никакве везе Србија. Ако хоће да предузме некакве мере према Србији, то су само мере које могу бити чисто политичког карактера и мере које могу да се тичу преговора о техничким и неким другим питањима о ономе што је уопште могуће да Приштина преговара са српском страном. Све друго је потпуно бесмислено и нема никаквог основа.
- Прошле недеље одржана је заједничка седница Владе Албаније и владе привремених косовских институција у Пећи. Најављено је заједничко тржиште, спољнополитичко функционисање, али и укидање граница. Зар то није пут ка стварању „велике Албаније”?
Ова седница две владе, односно владе албанске и привремених инстутуција у Приштини, одржана у Пећи прошле недеље је директна порука и директна платформа за стварање „велике Албаније”. Дакле, не само са одлуком да се практично укине граница између Албаније и Косова и Метохије, односно граница Србије и Албаније, него и све оно што је политички демонстрирано на лицу места и начин како је то прокламовано са изјавама да би требало „две државе да се обједине” и у економском смислу створи један потпуни економски систем. Те поруке више не доводе у питање покушаје реализације концепта „велике Албаније” и треба имати у виду да се то питање не завршава само на питању Тирана-Приштина. Не може никако да се питање „велике Албаније” лоцира само у овим сегментима. То је озбиљно црвено светло и озбиљно упозорење, које би морало да се тиче и Македоније и Грчке и Црне Горе. Отуда је реакција ових земаља у најмању руку необична, јер ни на који начин на ово нису реаговали. Друга ствар је одсуство реакције Брисела, Вашингтона и других центара, осим Русије. Једино је Русија реаговала на један прави начин и упозорила на то. То показује да чак и тај концепт „велике Албаније” има неку индиректну подршку код западних спонзора. То нас наводи на закључак да решавање албанског питања на Балкану на штету суседа Албаније уствари се уклапа у неки део стратешког концепта иза којег би могли да стоје неки посебни интереси Запада, или Натоа у првом реду.
То показује да, ако уопште дође до неког дијалога и ако се обнови, он би могао формално да се обнови под окриљем ЕУ, али би суштински морао да има један други формат. Ту сада видим укључење великих сила.”
- Да ли је могуће наставити било какву врсту дијалога у оваквој ситуацији?
У овим околностима, нема никаквог основа за дијалог. Минимум да се уопште настави неки дијалог, што би ваљало јер дијалог нема алтернативу, јесте да се све ове мере укину. Да се ствари поставе на неку почетну позицију. Да се разговара прво о обавезама које Приштина није испунила, уколико мислимо на дијалог за реализацију Бриселског споразума. Уколико тога нема, онда било какав дијалог везано и за Бриселски споразум, губи сваки смисао. Видели смо да се ЕУ показала неспособном да води дијалог и да омогући да дође до неког решења, самим тим што пет година није успела да обезбеди да приштинска страна испуни обавезе које је пред њима прихватила и у њиховом посредовању прихватила. То показује да, ако уопште дође до неког дијалога и ако се обнови, он би могао формално да се обнови под окриљем ЕУ, али би суштински морао да има један други формат. Ту сада видим укључење великих сила. Вашингтон то више не крије и то је чак јасно. Али, ту наравно, треба рачунати и на Русију и на друге велике силе. Да се тај формат дијалога сведе на потпуно једну другу основу, при чему би било природно и нормално да се питање КиМ врати тамо где му је место а то су Уједињене нације и Савет безбедности УН. Јер, само се на том нивоу може решити коначни статус КиМ имајући у виду да је оно под протектаратом УН. Дакле, питање КиМ се у суштини и на крају тамо решава.
- Посланици Српске листе затворени су у скупштини Косова и чекају Јаханеса Хана. Очекујете ли да Хан разреши овај проблем?
Оно што стоји и њима и нашем народу је да користе сва мирна, демократска и политичка средства, онако како их и Београд саветује. Не сме се створити никакав аргумент нити за приштинске привремене власти нити за западне спонзоре да они то искористе и да своју оштрицу упере према Србији и да Србију ставе на пиједестал кривца. Посланици имају на располагању да му презентују неспорне чињенице, и до чега све то може да доведе. Мада могућности комесара Хана нису велике, пошто је он представник Европске комисије којој се сада завршава мандат и која нема снагу која би могла да ствари помере са мртве тачке. То у овом тренутку може Вашингтон и могу озбиљне политичке личности и фигуре у самој ЕУ. Дакле, ако би о томе био консензус и ако би се на нивоу западних центара моћи створио такав консензус, он би то питање решио врло брзо и на начин који би био ефикасан. Посланицима Српске листе преостаје да искористе сваку прилику, да изнесу право стање, да упозоре на могуће последице. Питање је колика је издржљивост и тог народа, и уопште српског народа, и колике су могућности да се то трпи а да не дође до трагичних последица. Ако дође до једне, само једне трагичне последице или до ескалације, онда то више нико не може да контролише. Они би морали да знају и на то треба српска страна да их упозори, да се то онда не може само завршити на релацији Србија-КиМ. Онда је цео регион у опасности и онда ту ескалацију неће моћи нико да контролише а одговорност ће сносити Запад.
Показало се да пројекат независно Косово после десет година, не да није успео, него да све мање добија на подршци. Практично аргументи који су сада на снази доводе у питање цео пројекат. То видимо из бројних земаља које преиспитују свој став.”
- Како објашњавате изјаву вицепремијера Хоџаја да тражи саучеснике у региону у стварању пакта против Србије?
То је знак да је у Приштини велика нервоза због онога како се одвијају ствари по питању признања Косова. Ја мислим да је код њих настала узбуна после Дубаија и немогућности да буду примљени у Интерпол. Али, и свега онога шта су резултати, не само политике Србије, него што се показало да пројекат независно Косово после десет година, не да није успео, него да све мање добија на подршци. Практично аргументи који су сада на снази доводе у питање цео пројекат. То видимо из бројних земаља које преиспитују свој став. Проблем је одсуство реакције тих земаља, односно прихватање уопште тих земаља а када то кажем мислим на Хрватску, Македонију и Црну Гору, дакле, суседа Србије који уопште пристају да се на такву тему разговара у њиховим земљама, на званичан начин имајући у виду да су они признали једнострано проглашену независност. Дакле, третманом Хоџаја као потпредседника владе и бившег министра спољних послова, они практично улазе у ту тему. То су директне претње уперене Србији и могу се апсолутно третирати као непријатељски гест према Србији. Дакле, не Хоџај, ја њега не узимам за озбиљно, него ове суседе Србије какви су њихови интереси у односима са Србијом и шта Србија може очекивати од њих у будућим односима. Шта је то Србија учинила да они тако према Србији наступају и да прихватају уопште, да на такву једну тему разговарају, без обзира шта ће по томе бити крајњи ишод. Сам разговор доводи у сумњу о њиховим искреним намерама у односима са Србијом.
