ПРИТИСЦИ

Пише: Рада Комазец

 

Док пролазимо кроз теснаце немир- ног мора између истока и запада, у жељи да допловимо до сањане мирне луке, ломе нас кише, олује, ветрови и нове и нове немани испливавају из дубине мора. Дигнеш једра у инат ветру, отиснеш се и пловиш. Наше море немирно је већ дуже времена, валови нас мало носе, мало поклапају, али не повијамо главу и не дамо се сломити. Кормилар, да би одржао и исправно одредио смер кретања, мора познавати ћуд природе, када и где пролазе галије и стрпљиво чекати у уском заливу. И када помислимо да нема краја нашем путу, понос и издржљивост терају нас да наставимо даље. Таман се обрадујете, крај је мукама а иза гребена чека нова неман. Успорите пловило и држите се на води да вас не прогута или да бродица не удари о стену. Векови пролазе, а устремљени немани се смењују и за собом остављају крваве трагове и жртве. Иако неман поседује сва мора овога света, бескрајну пучину, највеће и најмоћније галије хоће да изгура нашу малу бродицу из наше увале. Отима је део по део, а сада хоће и онај средишни, који нам је тачка изворишта и у који смо се пре много векова усидрили. Уредише га наши кормилари по божијој жељи. Уградише у увалу најскупље драгуље за потомке. Драгуљи и даље стоје као сведочанства да увала припада нама. Та мала бродица не може да се супротстави моћним галијама. Склонимо се, сачекајмо да прођу људи, буре и црне галије, да нас не потопе или окрену наша једра у супротном смеру ветра. Посада моћног брода оптужи малу бродицу да је крива за потопе свих бродова и мора и то овековечи. Ако ниси ни пловио том путањом крив си за бродоломе. Крив си ако не дођеш на џенезу, а крив си ако и дођеш па те покушају линчовати на тој истој џенези. Једноставно, крив си за све. Ако те не уништи неман, позваће и грчког бога ветра Еола да ти сломи јарболе, Посејдона, Тетију и Понта да узбуркају море како би те докрајчили и потопили. А пловити се мора јер то је једини начин да останеш на површини. Пловиш у потрази за животом за достигнућем због нових генерација, пловиш у будућност. Понекад пожелимо да имамо подморницу, да заронимо и нестанемо из овог прљавог света, заборављајући на храброст и на кукавичлук . Брод нам се љуља, притиснут са свих страна моћним галијама. На свом броду немамо чамац за спаса- вање ни весло ни сплав. Имамо компас којег кваре и источни и запад- ни ветрови, сидро које нам отимају, али има- мо срце и звезду водиљу која ће нам показати и отворити пут. Грабимо миље, подигнимо једра и лебдимо на океану и ако нам сломе једро плутаћемо по мору, али не смемо да потонемо. Они то баш желе. Поред црних галија крећу се ар- банашки, османлијски, црнокошуљашки и птрикомитски бродићи, иако минорни, црне галије их охрабрују да нас потопе. Дали су им јака једра и окрећу их баш на нас. Просипају црно злато и пале фитиље у нашој ували, не би ли изазвали пожар и распламсали га. Увек им је мало рибе у мору, а иду за крвљу као ајкуле. Вилиам Камден рече: „Море има довољно рибе за све људе”, али његове речи никако да стигну до посаде моћних галија. Пословично смо неповер- љиви, јер су се громови и олује устремили на нас. Хоће онај најлепши к мад наше увале. Али чак и да га отму, да ли ће се ту зауставити. А у нашем бродићу који се љу- ља од силине црних гали- ја, неки се радују громовима, јакој бури и мор- ској прашини да засене очи кормилара, а они преузму кормило и по це- ну да се бродица сломи о хриди и никада не допло- ви до жељене луке. Замислите да ћете допловити до љубичастог одсјаја непрегледних поља лаванде, сликовитих плажа и колоритне боровине зашти- ћене од ветрова и олуја. Пловите и не окрећите се. Пловите, јер ни- ко други неће да вам по-жели добро море и буде вам ветар у леђа. Пловите и верујте у рађање новог дана, упловља- вање у мирну луку са за- ласком сунца, које ува- ле претвара у златне. Верујте у своју бродицу да би остала на површини узбурканог мора и вратите се у своју увалу живота.