ПРКОСАН КАО СРБИЈА

Пише: Рада Комазец

 

 

Ма колико кишило у тмурном, суморном дану и најмања појава сунца растера сивило, бљесне и затрепери лишће, капи кише се пресијавају као дијаманти, а цела природа у трену оживи окупана златним зрацима сунца. У народу се говорило да се у таквој природној идили чешљају златокосе виле, а , управо, та појава потврђује народну изреку: „после кише долази сунце“. Дан за даном обележавамо тужне годишњице и присећамо се невиних жртава. Јасеновац, најдубља српска рана, још је отворена и крвари. Када дајете помен упокојеном, и онај са киме сте завађени, тог дана ћути. То није случај са нашим комшијама. И баш у тешким данима за васцели српски род, стизали су „нон пејпери“, а након њих уједначено деловање према Србији из одређених центара моћи те оптужбе и претње тужбама за геноцид народу, који је преживео најстрашнији геноцид у Другом светском рату и бруталне прогоне на крају 20. века. Поносни и пркосни српски народ , није рођен да буде покоран, ма колику цену платио. Неодговорне изјаве представника народа у нашем окружењу пресликавају се на терен па имамо поразне слике претходних дана. На Косову и Метохији не прође дан да не бива пребијен Србин, у Хрватској честитају Васкрс Србима повицима „убиј Србина“, у Црној Гори мокре у храму Српске православне цркве. Када вам је најтеже а дође вам пријатељ да вам болно срце макар мало утеши, постајете снажнији и узвишенији. Пријатељи вам у животу дају осећај вредности, сигурности и остају безусловно уз вас. Србију је баш 9. маја, на Дан победе над фашизмом, посетио велики пријатељ, нобеловац Петер Хандке. Спустио се до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине о којима је још 1996. године писао, а Србија је зрачила светлошћу обасјана сунцем као природа са почетка овог текста. Прво издање „Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине“ или „Правда за Србију“ издало је „Јединство“ 1996. године, а на промоцији у спортском центру „Боро и Рамиз“ у Приштини сјатила се готово цела српска интелектуална елита. Препознао је Хандке лицемерство, лажи и намере Запада, неистините слике рата југословенских народа, те оптужио јавно западне медије да су се окомили на малу балканску , слободарску земљу, називајући је агресором. Користио је сваку прилику и свако место да стане у заштиту Србије и како је сам говорио, у Србију га је довела његова савест и потрага за истином. Године му нису учиниле ништа, усправан и пркосан као и Србија, обрадовао се ордену као мало дете, што је потврда његове племените душе. Истинољубивост и правдољубивост део су његовог карактера и смисла поимања живота и света. Он и не пише прорачунато, као многи ствараоци у жељи да се само допадне издавачу или читалачкој публици. Пише из унутрашње потребе и осећања слободе. Даје себи времена да добро осмотри и опази сваки детаљ и специфичном техником питања осећа се посебан дух које његово дело носи. Јединствен је у свему. Урезао се у срце сваком Србину да га ниједан ветар не би могао избрисати од Бања Луке, Вишеграда, Београда до Ораховца и Велике Хоче – места његовог одмора и инспирације. Обилазио је српска стратишта по Метохији, поклонио се српским жртвама као и земним остацима храбрих комита Лазара Кујунџића. Постао је неизоставан и незамењив део живота становника Велике Хоче. У Великој Хочи и Ораховцу, омеђеним европским гетима, видео је Ханке и разумео дело моћних којима се од почетка супротстављао. Пажњом, разумевањем и охрабрењем враћао је Хандке наду и веру у боље сутра житељима Велике Хоче и измамљивао осмехе у наизглед безизлазној ситуацији. Пио је вино са њима, обилазио поља, даривао их и слушао бруј црквених звона. Само ће прави и искрени пријатељи једнако чврсто и постојано стајати уз вас и кроз лоше дане. Пријатељство је узајамност делења, несебично давање и то оно без мерења уложенога и добивенога. Да је Петер Хандке деведесетих година говорио и писао против Србије и српског народа, као највећи број стваралаца са Запада, имао би много већи иметак. Није било лако стати уз Србију у најгорим годинама, он је то без размишљања учинио. Кажу да је најснажнија људска потреба да буде вољен, а пријатељска љубав најузвишенија врста љубави, она коју је српском народу подарио Петер Хандке. Цивилизације долазе и пролазе, а људско срце увек има једнаку потребу – давати и примати љубав. „Док будеш срећан имаћеш пуно пријатеља, ако настану зла времена, остаћеш сам“ (Овидије). Србија је у злом и несрећном времену добила великог пријатеља, пркосног нобеловца као што је и она, Петера Хандкеа.