Ресторан без имена најпознатији у Грачаници

– Шта ме кошта да изађем у сусрет људима, помогнем колико могу. Тешко је нашим људима у енклавама јер немају редован превоз. Тешка су ово времена и кад ћемо једни на друге да се ослонимо ако не сада – прича Моша

 

 

Име Момчило Данић из Грачанице вероватно неће многима ништа значити, односно питаће се да ли познају некога под тим именом, али ако кажете Моша – онда ћете се зачудити колико људи овог човека познаје.

– Питајте наше Косовце у Нишу, Београду, Новом Саду или осталим градовима у остатку Србије да ли познају Мошу, и сви ће потврдно одговорити. Да не помињем наше људе са Брезовице, из Ораховца и Велике Хоче, гњиланског и митровачког краја. Нема ко код мене није свратио – каже нам Момчило. Зашто помињем Мошу?

Његова кућа је у центру Грачанице, код кружног тока. Мали ресторан у коме нема ни десет столова отворио је одмах по завршетку бомбардовања. У оним тешким и неизвесним временима било је место окупљања многих Срба који су силом прилика били упућени на Грачаницу. Двадесет година после у Грачаници има доста места, већих и сређенијих од поменутог, али људи и даље радо свраћају код Моше. Без рекламе, атрактивних понуда, луксуза у ресторану, ово место више од две деценије окупља људе из различитих крајева не само Косова и Метохије, већ и остатка Србије. – Толике године смо са људима делили добро и зло и људи то не заборављају. Ако неко треба да сачека превоз до Београда, Ниша, Косовске Митровице или за неко место у Метохији, обавезно сврати код мене. Не мора ништа да наручи ако не жели, никада ни ја ни супруга Олга нисмо правили питање. Важније нам је било да имају људи где да се склоне кад је киша, хладно време, па и врућина. Није ово ресторан по узору на многе друге у Грачаници и околини. За јело у понуди имамо само ћевапе, остало су кафа и различите врсте пића. Ево печем ракију коју служим гостима, само домаћу и проверену. Нису то велике количине, али, с обзиром на промет, буде довољно, прича скромно Моша и додаје да је у првим послератним годинама делио људима број телефона да га позову за шта год треба. За 20 година ниједном није наплатио преузимање пошиљки – торби, писма, пакета са лековима, који комби превозом стижу до Грачанице из различитих места Србије. Није му тешко да сачека превоз, преузме пошиљку и сачува док по њу не дође неко из Метохије или гњиланског краја, на пример. Или, да пошиљку превозом пошаље до неког града у остатку Србије, а коју је њему оставио неко из Штрпца или Велике Хоче.

– Никада нисам динар узео, нити ћу. Шта ме кошта да изађем у сусрет људима, помогнем колико могу. Тешко је нашим људима у енклавама јер немају редован превоз. Тешка су ово времена и кад ћемо једни на друге да се ослонимо ако не сада. Имамо један сто испред ресторана и сваког дана за њим седе људи који чекају превоз. Никада никоме нисам као услов поставио да морају нешто да попију кад већ седе, никада. Нека их људи, па није све ни у новцу – прича наш саговорник. Ресторан о коме говоримо у народу је познат под именом „Код Моше“, али нигде натписа нема. – Никада нисам дао име ресторану, народ га је тако прозвао и сви знају где је. То ваљда довољно говори какав смо утисак код људи оставили и по чему нас памте. Мени то пуно значи – наглашава Моша. Моша је радио у Универзитетској библиотеци у Приштини и прима минимални лични доходак. Супруга има малу пензију. Овај скромни брачни пар никада није био жељан новца и богатства, већ само да има онолико колико им треба за солидан живот. Подршку за такав скроман живот имају и од деда Трајка, Мошиног оца који са њима живи. Добро које су људима учинили и које и даље чине у ресторану „Код Моше“, лепе приче које о себи слушају од других за њих су велика награда и много више значе од новца. Марко Николић је из, како рече, моравског, односно гњиланског краја и годинама долази у поменути локал. – Нећу да ме сликате, а о Моши хоћу да вам причам – каже нам Николић и наставља: – Мени је овде фино. Нико се никада није напио, направио неку глупост. Нигде ми се друго не иде, јер сам овде навикао. Моша је са нама као другар, ма род рођени. Много добар човек, који разуме туђу муку и воли да помогне. Добро је да у Грачаници постоји овакво место – закључује Марко. М.Ч.