Руше, хапсе и претресају без одлуке суда

 Од Газивода до Јабуке, Мале Калудре, Црепуље и Дрена – у исто време руше се куће, стижу нови захтеви за доказивање имовине, приводе се и хапсе Срби због сумњи за ратне злочине, док Приштина најављује наставак истрага и јачање институционалног присуства у општини

 

 

Док се на обалама Газиводског језера наставља рушење објеката које су Срби деценијама градили и одржавали, у Малој Калудри и Јабуци трају истраге и потраге за посмртним остацима, а у истом предмету ухапшено је и приведено на разговор десеторо Срба осумњичених за наводне ратне злочине, од којих је четворо још увек у притвору. У Црепуљи и Дрену врше се наизменично претреси. Нови захтеви за доказивање имовине стижу мештанима Резала, Ковача и Бања, док су, паралелно, косовски званичници све чешћи гости Зубиног Потока. За српске представнике све ово је слика све снажнијег институционалног притиска на једну средину. Са друге стране, косовске институције све активности представљају као спровођење закона, заштиту јавне имовине, инфраструктуре и животне средине, као и настојање да се расветли судбина несталих из рата. Између та два потпуно супротстављена тумачења остају људи, њихова имовина, породице и страх локалног становништва да се простор у којем живе постепено мења без њиховог учешћа.

ВЛАСНИЦИ ПЛАЋАЈУ 2.000 ЕУРА ЗА СРУШЕНЕ ОБЈЕКТЕ

Косовске институције наставиле су са рушењем објеката у подручју језера, а број срушених објеката, према подацима које је саопштила вршитељка дужности министарке животне средине, просторног планирања и инфраструктуре, Фиторе Пацоли, достигао је 17. Међу срушеним објектима су викендице, куће и мотел „Језеро”, објекти који су за своје власнике представљали много више од зидова и кровова – у њих су, како тврде власници, улагане деценије рада, новац и породична сећања. Правник Драгутин Ненезић, који заступа део власника срушених објеката, указао је и на додатни проблем. Према његовим речима, власницима се након рушења испостављају рачуни за трошкове уклањања. „Они испоставе рачун у неком износу око 2.000 евра и оставе рок од 30 дана за плаћање тога”, рекао је Ненезић. Према његовим речима, додатно остаје отворено питање ствари које су се налазиле унутар објеката. „Нико не спомиње ствари које су биле унутра, које су однете. Никаква потврда о томе није дата. Да ли ће се некада можда вратити или неће, то исто апсолутно никога не занима. Само, ето, сруши се, плати се, и то је то”, навео је Ненезић.

ГДЕ СУ РЕШЕЊА, ПРАВНИ ЛЕКОВИ И СУДСКА ЗАШТИТА?

Поступање институција довело је до оштрих реакција пет организација цивилног друштва са севера Косова – ACDC, New Social Initiative, AKTIV, InTER и CASA. Ове организације затражиле су обуставу даљих рушења, објављивање свих одлука и инспекцијских записника, као и објашњење правног основа за ангажовање полиције током рушења. Њихова кључна примедба односи се на чињеницу да, према информацијама којима располажу, власницима у појединим случајевима нису достављиве формалне одлуке надлежних органа о рушењу, већ су добијали обавештења јавног предузећа „Ибар-Лепенац”. НВО упозоравају да та кво обавештење, само по себи, не може заменити формалну одлуку надлежног суда, инспекције или управног органа против које би власник могао да користи жалбу или друго правно средство. Посебно су указали на случај мотела „Језеро”, чији је власник покренуо судски поступак, док је рочиште пред Основним судом у Митровици било заказано за 12. август. Уколико се објекат сруши пре окончања поступка, упозориле су организације, судска заштита може постати практично бесмислена. У саопштењу су се позвале и на стандарде Европског суда за људска права, указујући да се приликом рушења објеката који представљају дом мора размотрити и питање пропорционалности, као и последице које рушење има по конкретну особу и њену породицу. Зато траже обуставу нових рушења до окончања спорова, објављивање правног основа за већ спроведене мере и директан дијалог са власницима.

ОБУСТАВИТИ РУШЕЊА ДО ОДЛУКЕ СУДА

Док се багери приближавају једном објекту за другим, мештанима околних села стижу нова обавештења. „Ибар-Лепенац” упутио је становницима Резала, Ковача и Бања захтеве за достављање документације којом би доказали власништво над имовином. Међу објектима који су се нашли у овој процедури је и сеоска сала мештана Резала, место у којем се годинама окупљају мештани и обележавају Свету Тројицу, сеоску славу. Тако оно што је за једне правно питање власништва и јавне имовине, за друге постаје питање опстанка једног места и очувања простора у којима се деценијама одвијао живот. У истом периоду у којем се руше објекти и спроводе истраге, Зубин Поток постао је место учесталих посета највиших косовских званичника. Вршилац дужности премијера Косова Аљбин Курти у Зубином Потоку боравио је два пута у року од недељу дана. Једна од његових посета уследила је у време ископавања у Малој Калудри. Курти је тада обишао место на којем су наводно пронађени посмртни остаци и изјавио да постоји иницијална сумња да би могли припадати групи Албанаца несталих током рата 1999. године. Истовремено је нагласио да идентитет жртава не може бити потврђен док не буду завршене форензичке и ДНК анализе. Његове речи биле су опрезније од политичких порука које су уследиле из дела косовских институција, јер је и само Специјално тужилаштво позвало јавност, медије и званичнике да не спекулишу о идентитету пронађених посмртних остатака. Само неколико дана након обиласка ископавања, Курти је поново дошао у Зубин Поток. Овога пута повод је био инфраструктурни пројекат – обновљени део канала „Ибар-Лепенац”. Курти је присуствовао отварању обновљеног дела канала, пројекта вредног 18 милиона евра, у оквиру којег је, према наводима косовских институција, обновљено 37 кључних деоница на укупно 49 километара канала и изграђен компензациони резервоар капацитета 30.000 кубних метара. У обиласку је био и министар за заједнице и повратак у техничком мандату Ненад Рашић, који је изјавио да овакви пројекти „мењају однос” институција према становницима севера. Проблем имовине у Зубином Потоку у међувремену је добио и шири институционални контекст. Косовска асоцијација општина успротивила се Предлогу закона о јавној имовини, оцењујући да би његово усвајање могло да доведе до централизације и одузимања права општина да буду власници сопствене имовине. Асоцијација тражи да општине буду изричито признате као власници општинске имовине, да се уклони одредба према којој је Република Косово једини власник све јавне имовине и да локалне скупштине задрже право да одлучују о преносу, размени и закупу имовине. Ово питање је посебно значајно за општине на северу, где се питање власништва над земљиштем и објектима све чешће преплиће са питањем институционалне контроле.

„Ако је сами не срушите, срушићемо ми”

У кући Ђукића у Ковачима, на обали Газивода, у суботу се славила слава. Света Петка Трнова, њихова „мала” слава, 8. августа, окупила је породицу за истим столом, као што је то чинила годинама. Унуци трче по дворишту, из кухиње се шири мирис славске трпезе, а у кући се прича о свему ономе о чему се у породицама прича када се окупе деца и унучад. Само што овога пута над славом стоји једна реченица: „Ако је сами не срушите, срушићемо ми”. Папир са том поруком Ђукићима су, како кажу, уручили радници Jавног предузећа „Ибар-Лепенац”. Рок је 15 дана. Датум до којег кућа треба да нестане је 18. август. И тако се у кући у којој се слави слава, истовремено спремају и за могући губитак дома. Драган Ђукић не прича о овој кући као о објекту. За њега она има имена. Прадеда. Деда. Отац. Он. Четири генерације. „Прадеда ми је овде живео, па деда, па отац, па сам ја сада наследник. Све је било један на један, парцела један кроз један. Све је кренуло од дана експропријације 1973. године”, прича Драган. Његова прича, међутим, почиње много пре папира који му је ових дана уручен. Почиње исељавањем. Године 1978. Драган је са родитељима и четири сестре, за само два дана, морао да напусти кућу. Било је новембарско невреме. Породицу су преселили у бараке у Газиводама. Решење из 1997. године, упис у катастар, оверена документација „Ми смо били мали, ја и четири сестре. Родитељи и ми смо доле живели седам-осам година. Мајка и отац нису могли доле да бораве. Нисмо имали имање, нисмо имали ништа. Били смо у баракама”, присећа се. Али кућа и земља нису престале да буду њихове у њиховим сећањима. Остале су шуме и ливаде. Није било обрадиве земље, осим једне парцеле која је била њива. И управо за њу Ђукићи су се борили годинама, од 1991. до 1997, шест година папира, захтева, чекања, а онда је стигло правоснажно решење. „Тада смо добили коначно решење, правоснажно. Да бих све то доказао, имам све папире. Ништа није скривено”, каже Драган и отвара фасциклу. Она је данас, чини се, најважнија ствар у кући. У њој су документа која је чувао деценијама. Решење из 1997. године, папири о упису у катастар, оверена документација, спискови, све оно што је, по његовом уверењу, требало да буде довољно да један човек докаже да је власник земље своје породице. После очеве смрти, прошле године, покушао је да имовину преведе на своје име. Тада је наишао на нову препреку. Парцела уз језеро била је у катастру означена црвеном бојом. Постојао је спор. „Питам од када, кажу 2018. године су они подвукли испод те парцеле неким црвеним фломастером. Распитивао сам се. Носио сам ово правоснажно решење код нотара. Он каже да то без адвоката не може да ми регулише”, објашњава Драган. А онда је стигао и папир од „Ибра-Лепенца”, али овога пута не о упису, него о рушењу. „Долази дан кад ми уручују из предузећа ‘Ибар-Лепенац’ решење за рушење. За 15 дана кућа да се руши. Или сам да срушим, или ће они”, каже. Потом показује на још једну реченицу, трошкове рушења, како му је наведено, сносиће власник уколико сам не врати имовину у првобитно стање. Дакле, кућа ће бити срушена, а Ђукићима остаје да плате. „С тим да ја поседујем све папире, постало ми је уопште немогуће и необјашњиво. Немамо коме да се пожалимо”, објашњава Драган. „Био сам код председника општине, он ме је саслушао. Каже да тужимо, па да видимо. Да ли ће то нешто да успе за ових 15 дана, да ми је не сруше, не знам”, каже Драган. И ту се прича враћа на рок од 15 дана. Време које пролази брже од судских процедура. Ђукићева кућа није подигнута одједном. Није настала новцем који се заради преко ноћи. Грађена је годинама, од онога што се имало. Прво је 1988. године направљена штала. „Под плочом је била десет година, па смо после, кад су се они вратили, мало по мало.Тако се некада градило. Спремиш дрва. Продаш стоку. Урадиш оно што можеш”, прича Драган. Па следеће године још један зид, потом кров, соба, па кућа. „Тада се нису правиле куће као ово сада, за годину дана, за месец, него спремиш дрва, продаш стоку и тако градиш колико имаш”, наставља Драган. До 18. августа остало је мало Зато њему данас није јасно како неко може да одреди рок у којем ће оно што је његова породица градила деценијама – нестати. Драганови унуци проводе време летњег распуста у бакиној и декиној кући. Њима су Газиводе двориште, језеро и место где се проводи лето. Не знају шта значе црвене линије у катастру, не знају шта значи „правоснажно решење”, нити рок од 15 дана. Драган, међутим, зна шта значи исељавање. Већ једном је прошао кроз њега. „Ово је други пут за мог живота како се исељавамо. 1978. године, па сад. Враћај се, прави, иди тамо, иди овамо…” На тренутак застаје. „Земљу да узму не могу сигурно, а да сруше могу”. А онда каже оно у шта и даље верује: „Кад-тад земља, на основу ових папира, мораће да буде моја”. Има осећај да оно што је једном било доказано папиром више није довољно. Ђукић изнова отвара фасциклу, овога пута јер му је потребно да самог себе подсети да је све то стварно. „Ево решења из 1997, коначно, то је правоснажно решење. Имам решење исто које сам добио кад је уписано у катастар, имам списак из катастра кад је све убачено, оверено. Уопште ми није јасно више шта ја од документације треба да приложим и коме”. На одласку, док говори о слави, о обичајима и заједништву који су се у овој кући увек поштовали, Драган у рукама и даље држи фасциклу. Не испушта је. У њој је све оно што је његовој породици требало да гарантује да има где да се врати. На врху је папир који почиње службено, готово безлично: „С поштовањем вас обавештавамо…” А онда, на његовом крају, реченица која је ових дана ушла у кућу Ђукића: „… ако је сами не срушите, срушићемо ми”. Између те две реченице – „с поштовањем” и „срушићемо ми” – стала је цела прича једне породице. Породице која је једном већ била исељена, која се вратила, која је поново градила, која је годинама доказивала своје право. И која сада, док слави славу, поново гледа у календар. До 18. августа остало је мало. У суботу, 8. августа, свећа гори на столу, поред је славски колач, унуци, деца, гости, сви су ту. А испод иконе, негде са стране, фасцикла са папирима. Јер, Драган Ђукић и даље верује да ће једног дана бити довољно оно што у њој пише – да је земља његова, да је кућа њихова, и да човек не би требало по други пут у животу да напушта свој дом.

ЕУ ПОНОВО ТРАЖИ ОБУСТАВУ РУШЕЊА ОБЈЕКАТА КОД ГАЗИВОДА

Европска унија је, у уторак 4. августа, изразила жаљење што косовске институције нису уважиле раније позиве да се обустави рушење објеката на северу Косова, док трају судски поступци. Брисел је у уторак поново позвао власти у Приштини да зауставе рушење објеката у северном делу Косова све док се не окончају судске процедуре. Заменица портпарола ЕУ за спољну политику и безбедност, Анита Хипер, на конференцији за новинаре изјавила је да ЕУ жали што је рушење настављено, посебно имајући у виду да су спорови око власништва још увек пред судовима, јавила је Коха. „ЕУ позива институције Косова да обуставе свако даље рушење и да заједно са погођеним становницима и локалним властима пронађу одрживо правно решење. Сваки неповратни корак, укључујући и рушења, мора бити заустављен док надлежни судови не донесу коначну одлуку”, рекла је Хипер. Она је додала да се овакве мере не смеју користити као притисак на српско становништво у том делу Косова. Европска унија је и раније апеловала да се објекти не уклањају док се воде судски поступци.

РАСКИДИ УГОВОРА СА СРПСКИМ СЛУЖБЕНИЦИМА

Министарка Фиторе Пацоли саопштила је да су раскинути уговори о раду са још седам службеника Агенције за заштиту животне средине и два службеника Косовске катастарске агенције из српске заједнице. Пацоли је навела да су одлуке донете због, како тврди, континуираног одсуства са посла и на основу препорука Националне канцеларије за ревизију. Она је навела да је укупан број раскинутих уговора у њеном министарству и подређеним институцијама достигао 29.

Ј.Цветнић