Најновије вести

Само једна кућа продата Албанцима

 Још увек већина ораница је обрађена, али је сточарство у последњих неколико година и овде у стагнацији. На територији села не постоји никакв привредни погон

 

 

Село Доња Будрига, у Косовском Поморављу, до не тако давно важило је за једно од већих српских места у овом делу Косова и Метохије, како по величини, тако и по броју становника. Међутим, када је у питању број становника, ситуација је из године у годину све, како многи овде кажу, гора. Село остаје без младих, а повећава се број домаћинстава у којима живи једно или двоје старих људи. Данас Доња Будрига административно припада општини Партеш, једној од четири општине са српском већином у Косовском Поморављу. Ипак, у систему територијалне концепције Републике Србије, Доња Бурига припада општини Гњилане.  – Данас у селу живи мање од 500 људи. Како су неки бројали, само уназад две три године, из Доње Будриге и оближњег села Партеша отишло је 312 људикаже 58-годишњи Звонко Цвектовић из Доње Будриге. Он у кући, коју је градио сам, живи са супругом и сином. Примања која остварује у домаћинству износе око 11.000 динара. – Шта да вам кажем, довијамо се некако, сналазимо се. Да је лако, није лако. Ја понекад кад могу идем да радим приватно на грађевини. Син има већ 30 година и не може нигде да се запосликаже Цветковић, који је до рата био радник Грађевинског предузећаБиначка Морава”. Оно што га брине, али и друге који примају такозвани минималац, који годинама није увећаван, јесте да ће му и пензија бити минимална. Обрађује око један хектар земље, али каже да га много брину цене које скачу свакодневно, како вештачког ђубрива, тако и репроматеријала, горива, али у последње време због кризе у Украјини и цене основних животних намирница. Све поскупљује и тешко томе ко има мала примања, као јаистиче Звонко. Живка Сентић је превалила преко својих плећа 81 годину. Живи сама. Син и снаја су у Швајцарској. – Изгорела ме жалост дете моје. Једна ћерка ми умрла млада, један унук се убио. Ето живим колико да сам жива, док рекао Бог. Син ми дође из Швајцарске. Да једем и пијем имам, не могу да се жалим, али џабе свесама сам. Џабе велика, лепа кућа, кад је празна, кад сам сама. А има доста оваквих као јаказује нам Живка. Кад се сети дана своје младости и чињенице да је село било пуно људи и марве, душа је, велиболи. Доња Будрига је иначе позната по плодним ораницама и овдашњи Срби су одувек важили за вредне домаћине. Још увек већина ораница је обрађена, али је сточарство у последњих неколико година и овде у стагнацији. На територији села не постоји никакав привредни погон. Оштина је недавно урадила водовод, али како се може чути од неких мештана, он још увек није у функцији како ваља. Током боравка у селу срели смо како седе на клупици испрад једне куће, грабећи фебруарско сунце, средовечне Ненада Спасића и Срђана Ђорђевића. И они нам се пожалише на чињеницу да је све поскупело и да се само питају како ће успети да прехране своје усеве. Треба им, веле, брдо пара. – А одакле да нађемо паре, кад не радимопита се Ненад. У селу раде осмогодишња школа и обданиште. Број деце у школи се знатно смањује у новије време.У рејону села се налази црква Свете Петке и остаци цркве Христа Спаса, на брду Главичица. У селу постоји један кафић, који је главно место окупљања младих, а село има и неколико мањих продавница у којима се продаје мешовита, углавном прехрамбена роба. – Лепо нам је село, али кад не би људи одлазили, било би добро. За сада је мирно. Немамо проблема, али Бога ми, да вам кажем, сви се помало бринемо, шта ће и како ће бити у наредном периоду. Плашимо се само да се не прошири рат и овамо, не дај Божерече нам један од старијих мештана Доње Будриге. Није хтео да му пишемо име. – Не пишите ми име, али напишите да смо се некако ућутали и забринули. Даће Бог да се ситуација у Украјини смири и да се нађе мирно решење. Рат никоме добро није донеододао је исти. У Доњој Будриги продата је само једна кућа Албанцима, али како кажу овдашњи Срби, нови власник који је направио другу кућу поред, се још не усељава. С.И. 

Подели на: