уторак, 17. маја 2022. | 09:14
Најновије вести

Сећам се 17.марта 2004.године. Сећате ли се ви?

Сећам се, наравно да се сећам…Такви се тренуци, сати, дани не заборављају. А некако смо мислили да ће ипак све доћи на своје, да су се зли духови вратили у своје лампе које нико више неће протрљати нити им отворити поклопац…

 

 

Био је леп дан, мартовски, нит сувише хладно, нит сувише топло. Пила сам кафу код другарице Наташе чија је кућа била горе иза винограда… Тамо је требало да и ми зидамо нови дом, ал десио се напад на Ораховац, не овај, о ком пишем из 2004. већ онај јула 1998.године. И тако, из неизвесности у неизвесност и ми остадосмо бескућници… Ал и то више није важно, ко о томе размишља…Не размишљају ни они који су могли да нас стамбено збрину, а како бисмо мислили ми…и то није тема ове приче…мада се неким мотивима додирује…
Нисмо стигле да испијемо кафу до краја кад нас са ТВ-а пресекоше слике са моста у Косовској Митровици и оне масе која је јуришала на Србе у Чаглавици… И ширило се по целом Косову и Метохији. Не знам како сам са децом дошла до куће, а већ су се одоздо из оног, за нас забрањеног дела Ораховца, чули гласови. Не два, три, десет…већ на стотине гласова који су се чули све јаче и све ближе нама… О Боже, шта сад, куда? Питала сам се док сам у фасциклу сложила документа и нешто новца који смо имали у кући… Осетила сам да ми руке дрхте тек кад сам на себи осетила забринуте погледе деце. Нисам у том бунилу ни приметила да прате моје кораке и посматрају шта радим. Двоје старијих је већ и разумевало зашто све то чиним. Већ годинама их вучем за собом из једног подрума у други и још у рукама по торбу са неопходном гардеробом. Треба све то ,, за понети,, ако нас потерају, опет у збег, ил нам НАТО бомбе падну на кућу…
,,УЋК, УЋК!…,, приближавали су се повици масе, руље, која се, чини ми се, умножавала. Фасциклу у једну руку, двогодишњег сина у наручје и двоје деце ( од седам и 10 година) за собом… И кретосмо низ степенице… Куда? Опет упитах себе…док се супруг са десетак мушкараца из комшилука договарао како да нас бране, голоруки… Можда их спрече да стигну до нас, можда у међувремену наиђе КФОР, а можда се и УНМИК полиција испречи између нас и њих… Осећала сам да су ми из очију кренуле сузе док сам стајала окружена децом усред дворишта понављајући себи: ,, Па ми немамо где да бежимо! Они су свуда око нас…“ На дворишној капији појави се моја тетка са још пар жена из њеног комшилука…,, Јој, иду навише, брзо ће до наших кућа, па утекосмо навише до тебе, ако нас примаш?!“
,,Наравно, уђите, него и ја сама не знам где ћу,, – рекох. Уведох их у собу, и већ ми је било лакше кад нас је више… деца се шћућурише крај свог кревета. Урлици разуларене масе су се приближавали, чула се и нека лупњава, возила УН полиције су била паркирана пред црквом, полицајци нису реаговали, а неколико наших мушкараца је сишло наниже да направе, како рекоше, живи зид…
Не знам колико је трајало, ал се већ спустио мрак и као да их је некуд отерао… Гласови су се полако удаљавали, и губили јачину доле ка центру Ораховца. Оставила сам децу са тетком и женама и са фотоапаратом изашла испред куће. Као по договору, однекуд се појави санитетско возило из наше амбуланте и возач, Благоје, ме позва да кренем с њим доле до улице где има рањених, пребијених, и било би добро да се направи нека фотографија за сведочанство… ,,Докторка Достана им пружа помоћ,,- рече ми.Без размишљања седох у возило које се за пар тренутака заустави пред кућом Тодора Крстића.
– Ту су сви!Извукли смо их из њихових кућа –рече Благоје, показујући на део куће из којег је допирала светлост.
Још с врата собе прелетох погледом на једну и другу страну. Загледах се у у докторку Достану која је превијала главу Станиши Грковићу(Јољету), како би зауставила крварење. ,,Ударали су га летвом на којој су били ексери,,… рече неко…
-Уђи, уђи, ево управо завршавам превијање, нагрдили га- рече ми докторка. А и њу! –додаде показујући ми главом на Радмилу која је лежала на каучу.
Пришла сам Радмили, али ме она није видела иако је гледала у мене. Није реаговала на моје речи, ни на моју руку, коју спустих на њено раме. Гледала је некуд у даљину и понављала ,, Немојте да јавити мојој деци, немојте да јавите мојој деци…!
-Дала сам јој инекцију за смирење, не могу ништа друго, леђа су јој модра од удараца, добро је да смо их извукли из куће чим се повукла она маса- рече докторка. Неће КФОР да прати наш санитет за Косовску Митровицу, кажу није безбедно… Ово је све што можемо да учинимо…
-Дођоше до куће Дедића разлупаше врата и као да их неко заустави, повукоше се – рече Виолета, Тодорова ћерка. Иначе да су наставили навише сви бисмо били ко Радмила и Јоље…
-Неко је стао испред њих и викнуо ,,Бол!“- настави Виолета.- Нисам видела ко је био, само смо чули. О, хвала Богу да су се Ангелина, Славица и Богдан повукли чим су чули да иду навише, иначе и њих би пребили, можда и убили…Разлупали кућу и чика Дене Дедића, и чика Тике Дедића, излоге на локалима чика Спасе Милићевића и Станоја Филијовића…
Направила сам пар фотографија и опет с Благојем, санитетским возилом вратила се кући. Деца су ме чекала, и даље уплашена. Тетка и жене из комшилука, тек пошто саслушаше шта се доле десило, одоше кући. Знала сам да нам нема спавања. А и ко зна да ли ће се повампирена звер опет појавити огрнута плаштом ноћи…

Телефон, који за право чудо нису искључили, нон стоп је звонио. Звала су нас браћа, рођаци, пријатељи… гледали снимке на телевизији и питали како смо. ,, Молите се Богу за нас!-говорила сам свима- помоћи од других нам нема…,,
Сутрадан сам са групом младића сишла до улице на коју су насрнули побеснели злобници из масе…полупани прозори, разваљена врата на кућама, а унутра све разбацано…намештај, ишчупани каблови, поломљене славине, вода по поду покрила каменице којим су злотвори гађали укућане…
– Мртвих нема, хвала Богу! -чух младића иза мене,како говори осталима додајући: – Ал у ове куће да се живи више не може…
И није се више у тим кућама живело…не само због материјалне штете која је почињена, већ и због страха који се више није могао одагнати из намучених душа брачног пара Грковић. Живели су неколико година у кући рођака а после се преселили у Велику Хочу, где су им у дворишту ћеркине куће направили кућицу у којој и данас живе. Колике им је последице нанео тај 17. март само они знају. И кућа уз њихову, где су живеле Станишине сестре Славица и Ангелина и Славицин син Богдан, остала је пуста… И овај део породице се повукао у кућу ближе цркви и наставио да живи. Од стреса и туге Богдан се разболео и убрзо умро. Дочекао је само да му Вечерње новости доделе плакету за ,,Најплеменитији подвиг године,, за све године живота на тој линији раздвајања два дела града… И њу је однео са собом…
Једна за другом куће су се у тој улици напуштале и продавале… и та линија раздвајања готово да и не постоји…Ту улицу красе нове, високе, куће, са оградама од кованог челика и светлих фасада… У њима Срба више нема…
Да ли је тај седамнаестомартовски јуриш имао тај циљ? Да обесрби још једну улицу, па још једну, па још неколико кућа у другим деловима до тада српског Ораховца? Да ли су се под лавином ратних поклича и мржње пронашли нови начини за куповину српских винограда и њива и на оном потезу крај пута Ораховац-Велика Хоча за које смо веровали да се никад неће продати?… Да ли су нас уверили да могу кад им се прохте да нас најуре и одузму нам све што смо стицали деценијама и вековима? Ил су нас убедили да им боље продамо, бар ће се узети неки динар за то парче дедине њиве ил очевог винограда?… Или нас има и даље свесних да никакав новац не може заменити исечено корење, камен из темеља куће и икону пред којом смо славили славу…Ил смо заборавили приче наших бака да и куће могу да куну?… Ако куну, знам да ће клети и нас и њих. Њих што су нас нападали, а нас што се нисмо бранили…
И наравно да се сећам тог 17. марта као што се сећам и свега онога пре и после тога. А како и не бих кад свакодневно гледам како ми се пред очима сужавају видици, како немам ни једну стазу за шетање, како млади немају ни једно место за дружење и разоноду, како деца немају слободно игралиште, како ни гробови нису безбедна места за починак… Како је једино слободно место до којег могу да добацим поглед, небо…
Памтићу 17. март и све мартове док сам жива, а да ли ћете их памтити ви који читате ове редове? Или мислите да је ту тачка? Бојим се да није… Духови злобе су само још једном затворени у своје лампе… Само заједно их можемо држати унутра. Ако их било ко од вас ил нас протрља заборавом, нестаћемо сви…
Оливера Радић

 

Подели на: