понедељак, 16. маја 2022. | 17:16
Најновије вести

СЕДАМДЕСЕТ ОСАМ ДАНА

Пише: Рада Комазец

 

 

Црно небо је светлећи сејало семе смрти. Земља је подрхтавала, гушила се у диму, рушевинама и крви 78 дана. Нисте се могли сакрити од смрти са неба нити сте имали светионик спаса. Остављени од свих и сами свуда сте били мета. Није било ни речи утехе, само понегде стидљиво шапутање: „десило се без Савета безбедности УН”. У црним ноћима нису се виделе звезде од крстарећих ракета, чак ни оне многобројне падалице. Ни свитање дана ни излазак сунца није доносио радости. Били су то црни дани као и тамне ноћи и грмљавине страшних црних птичурина. Златна равница постала је поље крви, шумадијски пропланци и чобани легитимне мете, а све да би отели свету земљу којом господари Господ. Прве сатански терети сручене су баш ту, близу Ситнице, где косовски јунаци напојише своје коње. Пламен је лизао и дању и ноћу, али није сагорела. Није и не може сагорети, нити може бити отета земља која је изван времена, изван простора. Она је божија земља. Уместо весника пролећа, лептира и шаренила радости, Запад се потрудио да и пролеће 1999. године буде уписано за навек у српску историју као трагедија. Шта су скривила деца, тек венчани пар у возу у Грделичкој клисури, баке, мајке, болесници у болницама, новинари – остаје без одговора. Ето, тек тако, Нато је изводио ватромет над српским небом, правећи пакао на српској земљи . Уобичајену градску вреву заменило је завијање сирена, птичији пев звук авиона, пролећне песме и смех јауци српских мајки. Немилосрдна куга, бес и лудило шикљало је са свих страна на Србију која постаде долина суза, осакаћених и мртвих. Слике уништених градова, спаљених домова, срушених мостова, фабрика… Била је то моја земља. А мислила сам да је најјача. Да је никада нико не може освојити, да никада не може потонути, да је негде у звездама записано да ће пловидба ове земље из несигурне прошлости и тешке стварности бити усмерена ка срећној и сигурној будућности. Агресија на СР Југославију, суверену земљу, била је, пре свега, америчко дело. Управо су они извели више од 80 одсто полетања борбених авиона, више од 90 одсто електронски вођених ратних мисија, преко 80 одсто напада водећим ракетама и лансирале више од 95 одсто крстарећих ракета. Командна структура и процес доношења одлука била је у америчким рукама. Европске земље чланице НАТО-а имале су помоћну улогу утркујући се ко ће више да послужи господару. Онај ко уништи једну цивилизацију и један народ каубојштином, неморалом и злом, целу своју историју и империју градиће окрвављених руку. Нисмо баш очекивали да ће своје крваве руке устремити према нама. Уздали смо се у међународно право, правду, савест човечанства. Анархија и сила је победила међународно право, принципе и морал. Агресија је била још једна у дугом низу америчких оружаних интервенција широм света у 20. веку. Као и увек када крене у крваве походе прекоокеански император усредсређује се на кључни, декларативно морални аргумент којим се агресија оправдава – заштита угрожених људских права и спречавање хуманитарне катастрофе , којој су наводно били изложени Албанци на КиМ. Истине ради, колоне Албанаца су напуштали КиМ тек по бомбардовању Србије. Нато је деловао у складу са америчким интересима мимо међународне заједнице и међународног права. У свету суверених држава и дисфункционалности ОУН , САД су преузеле на себе задатак успостављања једног новог међународног политичког и војног поретка који извршавају са позиције силе. Интерпретирали су уз већ устаљени наратив и ужасну медијску машинерију хуманистичко самопожртвовање, а заправо је империјализам и сила. Матрице западних структура су биле пропаганде лажи како би, пред домаћом и међународном јавношћу, обезбеђивали неопходни морални и политички легитимитет. Три од пет циљева НАТО бомбардера на СР Југославију били су цивили. Биланс је црн. За 78 дана колико је трајала агресија, убијено је 2.500 цивила, међу њима 89 деце. Убијено је и 1.031 припадника војске и полиције. Теже и лакше је рањено око 6.000 цивила, од тога 2.700 деце, као и 5.173 војника и полицајца, а 25 особа се и данас воде као нестале. У бомбардовању су тешко оштећени привредни објекти, школе, здравствене установе , инфраструктура… Процењује се да је за 78 дана бомбардовања изручено 10 до 15 тона осиромашеног уранијума које наставља да угрожава здравље грађана. Пре и после бомбардовања СРЈ НАТО је примењивао одређене пропагандне активности у циљу остваривања утицаја на јавно мњење ради добијања подршке за спровођење агресије на СРЈ. Западни медији који нам сваког боговетног дана пуне главе о значају објективног, професионалног и непристрасног информисања, окрвавили су руке 1999. године у Србији. Били су само у служби својих држава и влада и претходница убијања једног народа и земље. Нико није мариo за стотине хиљада српских избеглица из Хрватске и Босне и Херцеговине. И они су били легитимна мета. Оставио је НАТО разрушену и опустошену Србију, гробља и осакаћене људе, протерао близу 250 хиљада Срба са Косова и Метохије, отео им огњишта и завичај. Појавиле су се и прве љубичице, пролеће куца на врата, а правда за злочине НАТО алијансе никада неће покуцати. Будимо се овог пролећа још уморни од оних црних облака дима, праска прозорског стакла, завијања сирена, јаука мајки… Уморни смо. Желимо мир, али не заборавимо никада 78 дана пакла.

Подели на: