СЕЛО СА ОБЕ СТРАНЕ ИБРА

Село Угљаре у општини Зубин Поток, простире се са обе стране Ибра, бројећи око 200 становника који своје село представљају у најлепшем светлу, трудећи се да ту опстану и у будућности

 

 

Насељавајући погодна места за живот наши преци показивали су да су баш та места бирали и због будућих генерација. То су морала бити места која имају изобиља хране, животиња, воде, али и лепоте, што само можемо наћи у нашим селима. Једно такво је и Угљаре, у Ибарском Колашину. Село се простире и са једне и са друге стране Ибра, по терасама и алувијалној равни. Куће су биле растурене без икаквог реда готово по целом атару села, записао је Милисав Лутовац. Насеље је раније било у брду испод Клопотника, у Селишту, Западнинама и Потоку. Тек после Првог светског рата почели су се спуштати око Ибра, где су раније силазили са стоком на колибе, само за време зиме. Тада се из старих села у Угљаре населило 12 кућа на десној, а 2 на левој страни Ибра. Данас је то нешто другачије – на десној страни је 55 кућа, док је на левој 26, са око 200 становника. Као и многи други крајеви, и ово село се сусреће са проблемом одласка младих, пре свега за послом. Они који овде остају труде се да себи и својим најближима обезбеде добре услове за живот, достојне данашњег времена и околности.

ПАМТЕ БОЉА ВРЕМЕНА

Становници овог села носе презимена Башчаревић, Лазаревић, Филиповић, Величковић, Велимировић, Вићентијевић, Перовић. Ранијих година, док су погони фабрика у Зубином Потоку радили пуном паром, поготову фабрика Симпо која је у непосредној близини, готово да није било незапосленог мештанина овог села. Свако ко је желео да ради имао је где да се запосли. – Са пропашћу фабрика уследила је и већа незапосленост, људи су одлазили у потрази за послом, а они који су остали морали су да се сналазе, углавном су се окренули неком приватном послу, бављењу пољопривредом, сточарством, како се ко снашао – каже мештанин овог села Станоје Филиповић. Он са својом супругом већ 20 година откупљује, чисти и продаје орахе, а производе и продају домаће и товне пилиће. Каже да има сигурно тржиште на које може продати све што произведе и преради и да се од тога може добро зарадити и живети. – Од овог посла прехрањујем породицу и школујем децу, два студента. Потребно је улагање, али је више потребно време да се томе посветите, ради се од јутра до мрака. Имамо инкубатор за јаја, око 120 кокошака, а сваког месеца имамо око 80 пилића и меса од њих за продају. Исто је и са продајом ораха, чишћење се обавља ручно, све сами ја и супруга радимо. До сада није било помоћи ни од кога, улагање у овај посао је само наше, али би нам од велике користи било када бисмо добили машину за крцање ораха, с обзиром да месечно продамо и до 200 килограма ораха, то све ручно већ 20 година радимо – каже Станоје Филиповић. Колашинци сами за себе кажу да воле да граде и зараде како би имали шта да оставе својим потомцима. Међутим, суочени са данашњицом, све је мање младих у селима овог краја, па се неретко дешава да нове куће остају и празне. Ипак, породицама које желе да овде опстану помоћ стигне у право време. Помоћ у изградњи кућа Марку и Звездану Филиповићу у овом селу стигла је од Канцеларије за КиМ, па су тако ове две породице остале на својим огњиштима и под својим кровом. У селу на левој, сунчаној, страни Ибра има и мала продавница, довољна за снабдевање основним намирницама, а у летњим данима често буде и место окупљања на чашицу разговора његових мештана.

ОДРЖАЛИ ИХ СЛОГА И ЗАЈЕДНИШТВО

– Ми смо овде сви сложни и баш волимо да се дружимо и помажемо једни друге, то нас је одржало, а надамо се да ће тако и остати – каже нам кроз осмех бака Настасија Перовић, док ставља сачеве на припремљено јело филију. Она ово укусно јело, обожавано међу Колашинцима продаје сваког петка на пијаци у Зубином Потоку, и како каже, то је њен мали допринос породици. Пољопривредом и сточарством бави се готово свака породица, углавном за потребе свог домаћинства, али има и врсних пољопривредника, који овај посао обављају са великом љубави, пажњом, уз увођење свих оних иновација који ће обезбедити бољи и квалитетнији принос. Такав је Светозар Башчаревић, који већ годинама уназад има пластенике у којима узгаја квалитетне биљне културе. – Највише узгајам зелену салату, спанаћ, краставац, парадајз. То су најисплативији засади, поготову спанаћ и зелена салата, јер за њих увек има сигурног тржишта и пласмана, а најлакше су за узгајање. У овом послу неопходан је континуитет, рад готово 12 месеци годишње, посвећеност, квалитет од садње до бербе, све мора бити најбоље, како би имали добар принос и добру зараду од продаје, јер од овога може да се лепо заради – каже Светозар Башчаревић. Он истиче да сигуран пласман за производе увек има, и упућује позив младима да се одваже на овакав посао. – Отворен сам за савете и помоћ за све који желе да се овим послом баве озбиљно, како би стекли квалитетне производе. Сваки бизнис је пун изазова, али треба бити истрајан и својим радом обезбедити егзистенцију, да не зависите од других, већ само од свог рада – поручује Светозар, а многи мештани овог краја потврђују да се од њега заиста може много тога да се научи. Један од најзначајнијих мештана овог села био је и самоуки сликар Божидар Лазаревић, чије слике и данас завређују пажњу познавалаца ове врсте уметности. Чини се, нажалост, да су његова дела много вреднија него што је то овај простор препознао и прихватио да цени. Док је његове куће и његове супруге у овом селу можда ћемо још и моћи да погледамо или купимо неко његово дело, које је својевремено било изложено у многим великим градовима бивше Југославије, али и у Швајцарској, Шведској, Италији. Упркос сталној нестабилној политичкој ситуацији овде на Косову и Метохији, мештани села Угљара у Ибарском Колашину кажу да је живот овде лакши него некада пре, јер имају боље услове, асфалтиране путеве, све им је ближе и брже могу завршити неопходне послове. Оно што их више од политичке ситуације плаши јесте економска, јер због ње све нас је мање у овим крајевима. Поручују да свако иде за својом срећом, сновима и бољим сутра, али и да се њихово сутра огледа у овим брдима, житним пољима и бистром Ибру који протиче недалеко од авлија и кућног прага. Јована Цветнић