СИГУРНИ СМО ДА ЋЕ ИСТИНА ПРЕВЛАДАТИ

– Злочиначка попустљивост западњака ономе што се дешавало само је учврстила уверење кијевског режима да ће успети да реши „питање Донбаса” војним путем. Кијев мора да заустави насиље на основу националне припадности. Да спречи наставак етноцида руског и рускојезичног становништва. Да обезбеди чврсте гаранције војне неутралности Украјине и неразмештања на њеној територији оружја које директно угрожава безбедност Русије. Без конструктивног дијалога са Београдом, који Приштина избегава, није могуће створити модерну инфраструктуру у покрајини и обезбедити социо– економску и демографску стабилност – рекао је Његова екселенција амбасадор Руске Федерације у Србији Александар Боцан Харченко

 

 

Руска Федерација је покренула специјалну војну интервенцију у Украјини, а Запад је, поред свих санкција, забранио и руске медије. О дешавањима у Украјини чујемо и видимо само једну страну, ону коју пласирају западни медији. Његова екселенција амбасадор Руске Федерације у Србији Александар Боцан Харченко, говорио је за „Јединство” о узроцима војне интервенције у Украјини, умешаности Запада у руско-украјински сукоб, наметнутим санкцијама, али и о стању на Косову и Метохији и злоупотреби украјинске кризе од стране Приштине.

• Да ли разумете изузетно тешку позицију Србије и притиске којима је изложена на дневном нивоу да би променила политику према Руској Федерацији?

Председник Србије Александар Вучић принципијелно и доследно брани националне и државне интересе своје земље. Разумемо да је ово данас храбар став. Свесни смо огромног притиска који САД и њихови савезници врше на суверене државе широм света како би их придобили на своју страну и потчинили свом диктату. Инструменти који се уз то користе, од уцена до отвореног застрашивања и извртања руку, потпуно су ван етике међудржавне комуникације, да не помињемо међународно право. Толика је цена „дипломатских успеха” Запада. Ипак, сигурни смо да ће истина превладати.

• Шта је претходило војној интервенцији Русије у Украјини и да ли би до ње дошло да су испоштовани споразуми из Минска, односно, да ли је било могуће решити проблеме демократским средствима, како не би патио ни руски ни украјински народ?

Више пута смо истицали да су Мински споразуми из 2015. године без алтернативе за мирно решавање унутар украјинског сукоба. Русија је дала кључни допринос изради овог документа, који су одобриле стране у конфликту, односно Кијев, ДНР и ЛНР, а убрзо затим и Савет безбедности УН. Међутим, кијевско руководство је системски саботирало своје међународне обавезе. Чак ни прва тачка о хитном и свеобухватном прекиду ватре није испоштована. Злочиначка попустљивост западњака ономе што се дешавало само је учврстила уверење кијевског режима да ће успети да реши „питање Донбаса” војним путем. Као резултат, спровођење обавеза из Минска је било коначно осујећено. Житељи република су се суочили са претњом физичког уништења. У том контексту, Русија је била принуђена да донесе одлуке да призна ДНР и ЛНР и, након што је појачано гранатирање република од стране Оружаних снага Украјине, да спроведе специјалну војну операцију за њихову заштиту у складу са чланом 51 Главе VII Повеље УН и уговорима о пријатељству и узајамној помоћи са ДНР и ЛНР. Био је то тежак избор. Али једини могући.

• У претходних осам година свет није био довољно упознат са односом Украјине према Русима, а посебно у Доњецку и Луганску. Како су Руси живели у Украјини од 2014. године и зашто Русија није пробијала медијске блокаде и ширила истину о односу украјинске државе према Русима?

Осам година су Доњецк и Луганск били на ивици хуманитарне катастрофе. Убијани су жене, старци, деца. Са посебним цинизмом Оружане снаге Украјине и национални батаљони су извршавали артиљеријске и минобацачке нападе на болнице и школе у којима су била опремљена склоништа. Крвави рат је био праћен потпуним прекидом друштвено-економских веза, водном и транспортном блокадом региона. Индикативно је да је од четири милиона житеља Донбаса Русија прихватила преко милион као избеглице. Међутим, Кијев и његови западни покровитељи нису обраћали пажњу на трагедију Донбаса. Игнорисали су је и медији које контролише Запад. Иначе, потпуно исту ствар видимо и сада, када се у такозваним „демократским земљама”, које се наводно залажу за слободу говора, насилно блокира приступ свим изворима информација које се разликују од наратива које промовишу западне престонице.

• Председник Путин је био изричит да је неопходно извршити денацификацију и демилитаризацију Украјине. Шта то конкретно треба да значи?

Специјална војна операција Оружаних снага Русије је позвана да заврши рат кијевског режима против сопствених грађана у Донбасу, као и да спречи сваки рат који би могао да буде покренут на територији Украјине. Кијев мора да заустави насиље по основу националне припадности. Да спречи наставак етноцида руског и рускојезичног становништва. Да обезбеди чврсте гаранције војне неутралности Украјине и неразмештања на њеној територији оружја које директно угрожава безбедност Русије. 

• Многи аналитичари сматрају да је ово, заправо, рат Русије и НАТО-а, а да је Украјина само колатерална штета…?

Ситуација у Украјини је директна последица не само крвавог антиуставног државног удара у Кијеву 2014. године, већ и тежње НАТО-а да искористи украјинску територију за стварање реалних претњи по националну безбедност Русије. Само у јануару-фебруару ове године Украјина је од земаља алијансе добила преко две хиљаде тона савременог наоружања, укључујући и офанзивно, и муниције. Вероватно је јасно да су западни инструктори интензивно обучавали украјинску војску не да би обезбедила безбедност саме Украјине, а и не да би се борила против Пољске. Крајњи циљ је, понављам, био да се ова земља претвори у анти-Русију, терен за вршење притиска на нашу земљу. Данас је потребан озбиљан дијалог о безбедносним питањима у Евроатлантском региону, а који би се заснивао на принципу недељивости безбедности који признају све земље на простору ОЕБС-а, односно: безбедност једне државе не сме да буде обезбеђена на рачун безбедности других. Ако Запад престане да избегава такве преговоре, онда неће бити потребе да се брине о хипотетичким сценаријима „тоталног рата” између Русије и НАТО-а.

• Америка и НАТО су само у последњих двадесетак година, бомбардовали Југославију, односно Србију, уништили Либију, Сирију, Ирак а врше нападе када хоће и на кога хоће без икаквих упозорења и санкција. Како видите те дупле стандарде и страх осталих држава да дигну глас против агресије САД?

Запад жели да ослаби своје „геополитичке ривале” како би опстао у глобалној конкуренцији. У контексту војно-политичког, економског и информационог супротстављања које намећу Вашингтон и његови савезници, западњаци покушавају да створе илузију да су они међународна заједница. Али ово је далеко од истине. У настојању да наметне своје мишљење другима уз претње санкцијама, Запад само подрива сопствене позиције, показује ограниченост својих могућности, неподударање својих корака са декларисаним вредностима. Русија и њени истомишљеници нуде алтернативу таквим покушајима да се жеље прикажу као реалност. Присуство других мишљења о светском поретку јасно је показала и међународна конференција на високом нивоу, сазвана на иницијативу Србије у октобру 2021. године у Београду, поводом обележавања 60. годишњице Покрета несврстаних, а која је окупила скоро 120 делегација. Њени резултати потврђују да полицентрични систем међународних односа већ постоји.

• Запад је посегао за најдрастичнијим санкцијама према Руској Федерацији од економских, спортских, културних, национализације руске имовине па до претњи да ће Руска Федерација бити избачена из Уједињених нација. Може ли Русија издржати све те санкције и постоји ли објективна могућност да Русија буде искључена из УН?

Није тајна да је Русија, као и Совјетски Савез, готово стално под западним ограничењима. Они немају никакве везе са легитимним међународним санкцијама које може да уведе само Савет безбедности УН. Једнострана ограничења су у последње време постала главни алат спољне политике Вашингтона и Брисела. Запад се не зауставља ни пред наношењем озбиљне штете сопственим привредама и целокупној светској економији. Сада се то проширило на културу, образовање и спорт. „Свакодневни национализам” је добио невиђене размере: почиње да се напада свако ко говори руски или има руско држављанство. Ова ситуација је неприхватљива. Али ми ћемо опстати у овој борби, јер нисмо сами. Многе земље и народи неће играти како западне власти свирају и неће се сложити са њима и увести ограничења. Међу њима су Србија и њен народ, као и највеће светске привреде – Кина, Индија, многе азијске, афричке и латиноамеричке државе. Што се тиче искључења из УН, такав сценарио је просто незамислив. Ову светску организацију немогуће је замислити без највеће државе, која је од оснивања УН стална чланица њеног Савета безбедности. Уверени смо да су сви, па и на Западу, тога свесни.

• Како оцењујете настојања да по убрзаном поступку Косово и Босна и Херцеговина постану члан НАТО пакта?

Пре свега, Приштина нема статус државе, чак се и неколико земаља НАТО-а не слаже са њеном самопроглашеном „независношћу”. У Босни и Херцеговини даљем приближавању алијанси принципијелно се противе представници Републике Српске, чије је уставно право да буде саставни део процеса доношења спољнополитичких одлука загарантовано Мировним споразумом из 1995. године. Истовремено, морам да нагласим конфронтациону тежњу НАТО-а да „осваја” територије Евроатлантског региона без преузимања било каквих правних обавеза. То смо, између осталог, видели на примерима Украјине и Грузије.

• Како ће се по Вашем мишљењу одвијати даља ситуација по питању Косова и Метохије?

Ситуација у покрајини Косово и Метохија је тужна. Приштина распирује србофобију, злоупотребљавајући у том циљу све, укључујући и ситуацију око Украјине. Притисак на српско становништво се наставља, не без охрабрења од стране Запада. Бриселски договори се не спроводе, оцртава се антидемократска линија да се српски избори у покрајини не одрже 3. априла ове године. Нису искључене ни нове провокације уз примену силе. Позивамо косовске Албанце да схвате да овај пут води у ћорсокак. Без конструктивног дијалога са Београдом, који Приштина избегава, није могуће створити модерну инфраструктуру у покрајини и обезбедити социо-економску и демографску стабилност. Потребно је да се спроведе све што је претходно усаглашено у Бриселу, укључујући и формирање пуноправне Заједнице српских општина на Косову. То је, наравно, много теже од вежбања антисрпске реторике.

• Део западних политичара и њихова медијска машинерија предвиђају судбину Владимира Путина као Слободана Милошевића, а Међународни суд у Хагу припрема доказе за тужбу против Русије. Ко данас креира слободни свет и међународно право и да ли га уопште има?

Одмах да напоменем да осим звучног имена Међународни кривични суд у Хагу нема чиме да се похвали. Ова инстанца никада није постала угледно и независно тело међународне правде. Русија је још 2016. године престала да учествује у његовом Римском статуту, који никада није ратификовала. У то време, Суд је донео само четири пресуде, потрошивши више од милијарду долара у процесу. Суд нема јурисдикцију над Русијом, било која његова одлука, која се тиче наше земље, априори је ништавна. Уверени смо у одрживост међународног права. Наставићемо да бранимо очување овог темеља односа између држава и њихових удружења заједно са нашим партнерима, укључујући и Србију. 

• Да ли се ближи крај војне интервенције у Украјини или ћемо се суочити са нуклеарним ратом?

Сви задаци постављени у оквиру специјалне војне операције за заштиту ДНР и ЛНР успешно се извршавају. Сузбијање војне инфраструктуре у Украјини је скоро завршено.` Изјаве о нуклеарном рату, што је индикативно, задњих дана се понављају од стране генералног секретара НАТО-а и кијевских власти. Позивамо на здрав разум. За нас је избор у корист деескалације очигледан. Надамо се да ће на Западу почети да деле овај приступ. Убеђени смо да нуклеарни рат не сме бити покренут, јер у том рату неће бити победника. Р. Комазец