Смањује се број Срба

У Беривојцу живе Срби, Албанци и Роми. Број Срба се смањује, јер се млади исељавају због посла. натписи на српском „Кућа на продају” све бројнији

 

 

Село Беривојце, ако се изузму махале Свети Јован и Ограђе које му припадају, је данас урбанистички спојено са Косовском Каменицом, јер се надовезује у продужетку овог градића на истоку Косова и Метохије те неки с правом кажу да је оно заправо данас и његово предграђе. За неупућене који желе да пронађу део села где живи највећи број Срба није баш лако, јер је Беривојце већ дуги низ година етнички мешовито село у коме осим Срба живе Албанци и Роми, a у неким улицама су њихове куће једне поред других. Данас је у овом селу већинско становништво албанске националности. Број Албанаца је преко 80 посто. Срба у овом селу има нешто више од две стотине, а како се може чути приближан је и број Рома. Махале пак Свети Јован и Ограђе су српске. У махали Свети Јован у којој се налази и истоимена стара црква, данас постоји само једно српско домаћинство, док се у оближњем Ограђу дим из димњака вије у три српска дома. -Некада су и Свети Јован и Ограђе биле јаке махале у оквиру села Беривојца. Сада тамо живимо ја и жена, наше троје деце и моја мајка. У Ограђу живи и мој брат Милош са женом Тијаном. И недалеко од наше куће живи сама једна наша комшиница. У махали Свети Јован долази један брачни пар готово сваког дана из града, где такође имају кућу и то је све што се броја становника тиче у ове две махале. Више Срба има у центру села Беривојца које је од наше махале удаљено око два километра – објашњава ситуацију везану за број Срба у Беривојцу Стеван Станковић из Ограђа. Он је, како нам рече, преузео бригу о Цркви Свети Јован, а након што му је стриц Живорад умро, а који је дуго пре тога бринуо о овој светињи у атару села Беривојца. црква је место окупљања Срба из Беривојца и других села са територије општине Косовска Каменица посебно на празник, Летњи Свети Јован, који се светкује 7. јула.

УЛИЦА „ДОСТОЈЕВСКИ” ЈЕДНА ОД РЕТКИХ КОЈА НЕМА АЛБАНСКИ НАЗИВ

У делу села спојеним са градом, Срби су претежно концентрисани у улици која носи назив „Достојевски”, и једна је од ретких улица у овом селу која нема албански назив. Када смо прошле недеље посетили ово село, по кишном дану, док је протицао празник Дана заставе Републике Албаније и већина албанских објеката и главна улица у Косовској Каменици били су окићени заставама Републике Албаније у Беривојцу а на улицама није било много пролазника. У „потрази” да нађемо саговорнике идући улицом „Достојевски” у видно поље су нам ушли натписи на неколико кућа са истакнутим натписима на српском језику „Кућа на продају”. Такве натписе видели смо још на неколико места и у другим улицама. Из једног маленог објекта, који је једина српска продавница у Беривојцу допирао је људски жагор. Унутра су продавац, који рече да се зове Горан и један Албанац из оближњег села Коретина опуштено ћаскали, што је већ на први поглед указивало да се познају добро. На питање како се живи у Беривојцу, селу које се помиње још у средњем веку у коме је према турском попису из тог времена било 20 српских домова и један поп, Горан рече да се доста Срба иселило из Беривојца, пре свега због посла и да и се број Срба смањује. – А да вам кажем и доста људи у последње време умире. И младо и старо. Ја не знам шта је то, али стварно народ доста умире – кажe Горан. његову изјаву поткрепљују бројне читуље које смо видели окачене на бандери надомак његове продавнице. Албанац који је био у Горановом друштву рече нам да и млади Албанци одлазе. – Верујте и код нас није боље. Иду и наши млади. И није ко пре што је било. Нема више да видите да у једној кући живи више генерација. Има и код нас доста старих и самих људи, по селима – рече нам Албанац. А на питање какви су међуљудски односи и Горан и Албанац нам рекоше да су толерантни и да нема међуетничких свађа и да свако гледа своја посла. – Не свађамо се. Живимо свако свој живот. Свако гледа како да преживи – рече нам Горан. На рафовима његове малене продавнице уочили смо да доминирају углавном прехрамбени производи, претежно слаткиши, али и ситније потрепштине за домаћинство. -Иду људи купују и код Албанаца у Косовску Каменицу. Није то никакав проблем овде код нас. Ови из наше улице долазе код мене јер им је то ближе, али иду и у град људи да купују – прокоментарисао је продавац наше питање ко су његови купци?

СТОЧАРСТВО СЕ СКОРО ПОТПУНО УГАСИЛО

Иако је ромињала ситна киша и било прилично прохладно у улици „Достојевски” у Беривојцу срели смо и једну младу маму са ћеркицом у наручју. Рече нам да се зове Марија Николић, а име бебе је Магдалена. – Изашла сам мало да прошетам дете, на чист ваздух – рече на почетку разговора Марија. На питање како се живи у Беривојцу, конкретно њена породица, каже нам да им није лако. -Муж има нека минимална примања. Свекар болестан, хода уз помоћ штака. Имам и синчића од четири године и има проблем са говором, па морамо стално да га водимо код лекара. Ишли смо у Београд, а оданде су нас упутили у Ниш. Водимо га код приватника и све мора да се плаћа. Ја сам радила док се нисам породила у школи овде у селу, као помоћна радница и имала сам плату 75 посто од пуне плате за то радно место. Да вам кажем право, плашим се сада да ли ће да ми дозволе да радим поново, јер ми за два месеца истиче породиљско боловање. Променио се директор, па не знам да ли ће да ме приме поново да радим, јер нисам примљена за стално. Јесте није била нека велика плата, али значило нам је много, много. Ако ме не врате на посао биће нам много теже за живот – рече нам Марија. Како каже она и супруг обрађују помало земљу, док од стоке немају ништа. -Радимо помало и земљу и да није тога, било би још теже за живот. Ја и мој муж волимо како год овде да останемо, али ако се нешто не промени, ако не успемо да обезбедимо неки стални посао тешко да ћемо моћи да опстанемо. Многи су огласили јавно куће на продају овде, ко што и сами видите – каже Марија. Од стоке рече нам немају ништа, а у селу само пар српских домаћинстава имају краве. У разговору са неким Србима у Беривојцу чули смо и да су неки огласили своје куће на продају из револта незадовољни „политиком запошљавања” пре свега. Нико од њих није хтео јавно да се представи у страху како нам рекоше од могућих последица и реакције неких инстанци. -Неко не зна шта ће од пара, прима по две, три плате у породици те одонуд, те одовуд. Налазе се на разним платним списковима и за помоћ кад треба такви су први, а неко прима једва неку цркавицу да преживи. То треба да се преиспита и да се таква пракса доведе у ред, јер ће у противном народ да се мрзи и да оде – рече нам један средовечни Србин из Беривојца који нас је такође замолио да му не помињемо име. -Немојте молим вас да ме помињете, да ми не укину и ту цркавицу коју примам, али верујте има непотизма и има много неправде. То ако неко мисли да опстане наш народ овде треба да много поведе рачуна и да стави такве ствари у ред. Не може некоме и шаком и капом, а некоме на кашичицу, а има хвала богу и младих људи још овде и деце и њима пре свега треба дати и шаком и капом, да остану и опстану овде – додао је исти. Док смо напуштали Беривојце у дану када се свуда на Косову и Метохији обележавао Дан заставе Републике Албаније, на једном од објеката у улици где претежно живе Срби уочили смо таблу са натписом на српском, албанском и ромском језику на којој је писало „Дворана краљевства јеховиних сведока”. С.Ивковић