СОЛИДАРНОСТ

Пише: Рада Комазец

Француски социолог Давид Емил Диркем дефинисао је солидарност као изразито моралну појаву којом се изражава општи став хуманости, међусобне помоћи, разумевања и узајамности. Уједињене нације у Миленијској декларацији солидарност препознају као једну од темељних и универзалних вредности на којој би требало да се темеље односи међу народима у 21. веку, а у духу солидарности ослањају се на сарадњу при решавању међународних проблема економске, социјалне, културне и хуманитарне природе. У западним демократским земљама постоји огроман број организација цивилног друштва које се позивају на хуманост, солидарност и друге моралне принципе, помињући, не баш ретко, Србију из деведесетих година и узимајући је као пример гажења демократије и хуманости. Да не детаљишемо о њиховом сценарију деведесетих и дуплим аршинима, данас видимо колико су племенити, великодушни и саосећајни једни према другима. Ако изузмемо немилосрдни злочин над хуманошћу, моралу, људским животима и солидарности – бомбардовање Србије 1999. године, погледајмо шта се данас догађа у време глобалне пошасти коронавирусом. Готово непознате и заборављене изреке и мудрости српског народа из старина нису изгубиле свој смисао. Напротив, док гледамо и слушамо вапаје наших сународника из светских и европских метропола који су отпуштени са посла и избачени из станова и хотела, док траје борба на тржишту за сваки респиратор, док Италија грца сахрањујући на стотине мртвих, без европске солидарности, сећамо се изрека које сажето и сликовито говоре о томе колико је један народ препуштен сам себи, уз изузетке хуманих пријатеља, и ослоњен искључиво на своје снаге: „Уздај се у се и у своје кљусе“, „На муци се познају јунаци“, „Свако плаче на свом гробу“. У време глобалне пандемије коронавирусом солидарност, вредност и начело као начин поступања према другима, пала је на испиту. Све оно за шта су се тридесет година уназад декларативно залагале бројне наше, а посебно европске и светске невладине организације, о значају и улози у програмима грађанског, интелектуалног и глобалног образовања и подизање јавне свести о солидарности уз уважавајуће хуманости и солидарности као темељне вредности, „пало је у воду“. Свако гледа да себе спасе, не марећи много за жртве пандемије другога. Да ли ће нам „солидарност“ демократских држава у време пандемије коронавирусом подигнути свест о значају солидарности и охрабрити сваку иницијативу да будемо хумани и солидарни на глобалном нивоу или ћемо извући неку другу поуку? Необично, заћутале су најгласније организације цивилног друштва и не притискају своје владе да нашим суграђанима који су постали бескућници, оставши без посла у време пандемије, осигурају кров над главом и услове за живот. Тада је тим људима солидарност била најпотребнија. Лако је из удобних фотеља, са пуно новца и медијске пропаганде апеловати да се наводно изгради бољи свет и да престане рат који бесни далеко од њих. У моменту опасности за њих и њихове породице престаје чак и реторика о хуманости и солидарности, а о делу да и не говоримо. Катастрофе и катаклизме обично изазивају емпатију, а модерни и бездушни свет требало би да најзад одбаци равнодушност и пронађе смисао у хуманости и макар тренутном алтруизму или бар у обичној солидарности. По ономе што се тренутно у свету збива није баш тако. Европа је драстично занемарила солидарност. Тандем политичке слободе и економске сигурности, као стамени ослонац западне демократије, жестоко је пољуљан. Када се из доминирајуће либералног капитализма извуче макар и делимично од солидарности, онда се доскорашња успешност глобалистичког модела демократије убрзано креће ка најнижој тачки отпорности.

Подели на: