СПОРАЗУМИ

Пише: Рада Комазец

 

 

Да ли је након толико времена могуће направити компромисни, историјски споразум између српског и албанског народа, односно трајно решење за Косово и Метохију, а да при том једна страна све не изгуби а друга све добије? Да ли је могуће да се будућност Срба и Албанаца не одређује сукобима из прошлости? Такав историјски споразум допринео би миру и ублажио колико-толико сталну напетост и кризу, а регион би постао стабилнији, безбеднији и просперитетнији. Космет заобилазе инвеститори, јер нико не жели да улаже свој капитал у нестабилно подручје, економија Косова је у колапсу. Али, Косово и Метохија је за српски народ „национални дом”, а нико се милом не одриче дома. Албанци територију Косова и Метохије сматрају својом и сањају да је припоје Албанији. Криза траје деценијама на коју је снажно утицао спољни фактор и продубљивао је, а своју кулминацију достигла је деведесетих када је интензивирао Запад. Како онда до компромиса? Ако ишчитамо све планове и споразуме које међународни, односно западни посредници нуде за нормализацију односа Београда и Приштине заједнички именитељ свима је селективни приступ у функцији притиска на Србију да на крају пута призна независност сопствене покрајине. Руско- -украјински сукоб само убрзава стезање обруча. Недавна препорука Европског парламента, којим се тражи од Србије да усагласи своју спољну политику са ЕУ и уведе санкције Русији или ће се суочити са замрзавањем фондова ЕУ, остати без напретка евроинтеграција до увођења виза за грађане Србије, није правно обавезујућа за европске институције, али јесте вид притиска на нашу земљу. Србија годинама хода по „ивици ножа”. Инсистирање да се о Заједници српских општина преговара у неком новом формату француско-немачког плана, најава је нових уцена и притисака. За овај документ званичници укључени у дијалог Борељ и Лајчак тврде да је то европски план који су подржале Немачка и Француска. Бриселски споразум је документ који су потписале обе стране, а у Приштини га је прихватила двотрећинска већина у Скупштини Косова. Уколико се питање ЗСО пребацује у нови споразум, Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа тако би остао „мртво слово на папиру”. Приштина већ десет година убија Бриселски споразум одбијајући његову реализацију, формирањем Заједнице српских општина. ЕУ предлогом новог споразума поништава међународно признати Бриселски споразум који гарантује оснивање ЗСО. Мантра Приштине је да неће стварати нову Републику Српску на КиМ. Преговори без претходно примењеног и реализованог за Београд представља црвену линију. Нови круг преговора без формирања ЗСО за Србе би био погубан. Процес о нормализацији може добити додатно убрзање ако буде компромиса и ако се укључе све релевантне стране међународне заједнице, а свака страна преузме одређене обавезе. Није неуобичајено да посредници у споразумима без сагласности страна потписница мењају садржај споразума у зависности како њима одговара и чију страну држе. Дејтонски споразум се из године у годину прекомпонује на штету Републике Српске, тако да је већ изгубио много од своје оригиналности. Срби немају среће са споразумима у којима посредује Запад, али реалност је да морамо да сарађујемо и да смо упућени на Европу. У рангу највећих светских мировних споразума је споразум на Блиском истоку између Египта и Израела, такозвани Компдејвидски мировни споразум склопљен 1978. године, а ни једна реч из тог уговора није прекршена. Ако је успео споразум у региону у коме су сукоби свакодневни, постоји ли могућност да вишевековно непријатељство Срба и Албанаца прерасте у сарадњу и живот у миру макар једних поред других, јер се на КиМ живот тако одвијао и у „најсрећније време”? Уколико не дође до формирања ЗСО Бриселски споразум би изгубио смисао. Улазак у нови круг преговора у циљу доношења неког новог споразума, који би нормализовао односе између Београда и Приштине је неодговоран и пристрасан, али циљан и намеран у корист Приштине.