СРПСКЕ СУЗЕ

Пише: Рада Комазец

 

Лелек, јауци и нарицање српских мајки, сестара и удовица прекидао је муклу тишину 18. јула на гробљу Орловача на којем су 2005. године укопани сакупљени посмртни остаци Костића, Божанића, Витошевића и Николића из српске масовне гробнице у јами Волујак, а који су отети из својих домова јула 1998. у Ретимљу, Оптеруши и Зочишту. По систему командовања терористичке „ОВК” та зона одговорности припадала је Рамушу Харадинају. Управо ту, у Метохији на светој српској, црквеној земљи по којој су харали Харадинајеви терористи и разбојници десила су се највећа киднаповања, мучења и страдања оних који су у своме дому, на родном огњишту, у својој Метохији чували веру Христову. Црне мараме и крици до неба неутешних српских мајки без права на правду и казну за џелате постале су српски усуд. Само што оплакаше отете у Метохији, долази и 23. јул и двадесетагодишњица од зверског масакра над српским жетеоцима у Старом Грацком, а јауке српских мајки и сестара опет нико неће чути као што их није чуо ни тог 23. јула 1999. године иако су парали небо и ођекивали широм Косова. За овај масакр у присуству међународних мировних снага на КиМ нико није одговарао нити ће. Већ 13. августа у Метохији у Гораждевцу, зони одговорности браће Харадинај обележиће се шеснаест година од убиства и рањавања српске деце на реци Бистрици. Мало им беше што натопише косовску земљу српском крвљу и расуше кости српских мученика по њој већ пролише и невину дечију крв у реку Бистрицу. Данас би Иван и Пантелија имали своју децу, да их у цвету младости не покосише албански рафали. Истрага се није померила са места. У фебруару обележисмо осамнаестогодишњицу од бомбашког напада на Србе у аутобусу „Ниш експреса”. За тај злочин ухапсише па ослободише тројицу и Фљорима Ејупија који је 2001. успео да побегне из војног затвора у америчкој бази Бондстил. Поново хапшен и 2009. бива ослобођен услед „недостатка доказа”, а тај безумни злочин над Србима у којем је страдао и двогодишњи Данило Цокић остаде нерасветљен. У марту обележисмо петнаестогодишњицу од погрома над Србима и нашим светињама. Опет, нико није крив, а починиоци непознати за убиства, паљевину и прогон. У јуну се наврши двадесет година од етничког чишћења, депортација, присилног пресељења, убијања и прогона око 250 хиљада Срба а њихове домове претворише у згаришта. Све то учинише терористи „ОВК” и добише као награду, од оних који су их створили и инструисали, политичке позиције. За „жуту кућу”, Кукеш, Бурел, Лапушник, Ликовац, Радоњићко језеро, Клечку и друга страшна места заточених и зверски ликвидираних Срба нико од терориста „ОВК” није одговарао. Шта очекивати од овог трећег позива Харадинају у Хаг и од Специјализованог тужилаштва, ако знамо да је Међународни трибунал за ратне злочине у Хагу два пута ослобађао Харадинаја у „недостатку доказа” и уништио физичке доказе које су истражитељи УН прикупили у Албанији о убијању и вађењу органа отетим Србима. Сам Харадинај, застрашио је и уценио, побио и уклонио све сведоке који би могли да му представљају опасност. Сценаристи и режисери сукоба на територији бивше СФРЈ, западне најмоћније земље, дале су српском народу улогу кривца за сва зла и злочине у грађанском рату којег су они пројектовали. Тако су Срби у судници Хашког трибунала осуђени на 1.138,5 година затвора, не рачунајући доживотне казне. Српски министри и генерали одговарали су по командној одговорности, а команданти терористичке „ОВК” који су извршавали и наређивали злочине над Србима добише одговорне политичке функције на српској окупираној територији . Зато је Хашки трибунал требало да се зове Међународни кривични суд за кажњавање Срба и аболицију свих осталих на Балкану који су убијали, мучили и прогнали Србе. Медији и јавност у Србији називају Специјализовани суд и Специјализовано тужилаштво са седиштем у Хагу, који се третира као део судског система Косова, Суд за злочине „ОВК”. Није искључено да и њему не буде крајњи циљ кажњавање Срба а аболиција злочинаца „ОВК”. Да би се то остварило очекује се и ангажовање и труд појединаца у Београду који су писали оптужнице против српских генерала и на сваком месту и у свакој прилици на међународној сцени оптуживали свој народ и сопствену државу за све ратове и зла на територији бивше Југославије. Сузе неутешних српских мајки, нико не види. Јауке нико не чује. Моћни свет је немилосрдан према болу и страдању Срба и како рече мајка отетих синова из Ретимља Петра Костић за српске мајке нема правде, а корачаће овом црном земљом, док се не преселе код своје, мученички страдале деце.