Светиња издигнута из пепела

Мошти Светих врача Козме и Дамјана и савети духовника као лек и утеха у свакодневним бригама

 

 

У Метохији у селу Зочишту, од 1999. године очишћеном од српских житеља, опстаје манастир Свети Врачи. Лекари Козма и Дамјан којима је манастир посвећен, свакодневно примају све који им се обрате и затраже помоћ у разним болестима и животним недаћама. Вековима је овај манастир пролазио све што и српски народ на овим просторима. У најновијим страдањима која су се десила пре нешто више од две деценије били су киднаповани и монаси овога манастира, а 1999. године је и манастир до темеља миниран, разрушен и опустошен. Али чудом великих светитеља Светих бесребреника Козме и Дамјана светиња се као феникс издигла из пепела. Пет година по рушењу је почела обнова, а у цркви озиданој од истог камена почеле су да се служе литургије већ 2007. године. Део по део светиње је обнављан, грађен и дограђиван и данас у њему крај моштију Светих Врача молитве узноси мало монашко братство са игуманом архимандритом Стефаном Миленковићем на челу. До појаве коронавируса у манастир су готово свакодневно, а посебно викендом долазили аутобуси пуни поклоника из разних крајева Србије, Црне Горе, Републике Српске и Македоније. У последње време услед свих забрана поклоници долазе у мањим групама а на литургији недељом и празницима црква буде пуна верника који појединачно дођу с разних страна.

И ДАЉЕ ТРАЈЕ ОБНОВА

Игуман Стефан, од 2008. године, кад је од дотадашњег игумана оца Петра преузео руковођење манастиром, служи литургију свакодневно, а са братством обавља и свакодневна манастирска послушања. – Кад сам преузео управу, манастир је имао изграђену цркву и део конака, остало су биле рушевине и чекало нас је још много посла. Од 2010- 2014. смо уз помоћ наше државе и добрих људи покрили све конаке, живописали смо цркву, обновили трпезарију која може да прими до 120 људи. Обновљени су конаци, довољни за садашње и за будуће монашко братство, а има мало места и за госте, мада хвала Богу имамо Велику Хочу и Ораховац где може да се смести више стотина поклоника. Услови за живот су специфични јер смо затворени, у селу нема наших људи, немамо шуму, ни скитове… али се трудимо да богослужбени живот и на дневном и на годишњем нивоу не трпи. Главни задатак монашког братства је да се Богу моли а уз то у паузама између литургија и молитви да обавља и остала монашка послушања. Ово је кућа, а свака кућа захтева пуно посла – прича игуман Стефан. Иако су главни послови на обнови завршени, отац Стефан каже да увек има шта да се ради, доради, поправи… Променили су подове у просторијама конака, опремили манастирску продавницу, средили кухињу, поплочали порту… – У плану је поправка зидова унутар дворишта, тј. око ужег манастирског дворишта, а такође и зидови око целог манастирског имања које чине дворишта, баште, воћњаци, помоћни објекти, треба да се озидају због заштите. То захтева већа материјална средства али увек има људи и организација које прискоче у помоћ, помогну, па се нада да ће се и то завршити… – каже отац Стефан. – Наравно, братија сама одржава манастир – наглашава отац Стефан. – Морамо да косимо траву, имамо и башту, виноград, воћњак, порту… Треба све да буде уредно јер народ стално долази, а и „беспослене руке, ђаво брзо упосли”. Сами радимо дневне послове, а кад треба нешто веће да се уради онда нам помогну и верници наши, не само за велику славу кад је, него и овако. Али у свакодневном животу не чекамо да нам други кувају, чисте, перу, морамо сами, наравно.

КО ГОД СЕ БОГУ МОЛИ И ПОСТИ НЕЋЕ ПРОПАСТИ

Сем на поклоњење моштима Светих Врача, поклоници долазе у манастир Зочиште и по духовне савете од оца Стефана. На стотине је његове духовне деце која траже савете, дођу на исповест. А то није нимало лак посао. Отац Стефан каже да помаже колико може јер има ту различитих проблема који се требају решити. Најважније је да се људи моле Богу, а остало како Бог отвори. – Данас су људи чини ми се слабији него икада, па траже савете за све. Неки људи дођу само да се помоле Светим Врачима, други да исповедају своје грехе, без да нешто посебно питају, а трећи питају за битне ствари у животу. Некад су то породични односи, проблеми на послу, међу родбином, траже савет за борбу духовну коју води сваки хришћанин, тако да је то све индивидуално од човека до човека. Ко болује духовно, то највише и тражи, значи страсти, греси које човек може да учини, за то се и тражи савет најчешће. Наравно да има и оних који питају за ситуацију, било да је светска, било да је локална, или као овај период сада са овом болешћу, онда ратно време, једноставно људи траже утеху у светињи. а светиња теши, крепи, помаже. Много је страхова у савременом свету, каже отац Стефан: – Страх од шта ће бити сутра. Или се плаше због својих грехова како ће и шта, јер треба стати пред лице Божије, или од земаљских ствари, егзистенцијалних проблема, да ли ће изгубити посао, да ли ће имати посла ако су завршили ову школу или занат, да ли ће наћи брачног друга… то су наравно ствари приватне али људи траже утеху, помоћ и смерницу основну неку за то. Ми смо ту само као скретничари који брину да воз не оде погрешном трасом, помажемо им да пођу ка Христу и преко Христа и Светог Писма, Јеванђељских поука, стигну до циља. Тамо где има прозорљивих светих људи то је једноставније и лакше, они одмах знају шта треба, а ми који смо грешни, трудимо се заједничким силама, молитвом на првом месту да помогнемо једни другима. Наше је да некога утешимо и тражимо заједничко решење, молимо се и једни и други, па да видимо како ће бити и како ће нам Бог отворити. Некад се одмах отвори на ту страну, некад дођемо до зида, па морамо да видимо где је пролаз у зиду. Једноставно ко год се Богу моли и пости неће пропасти – каже игуман. Игуман Стефан каже да је манастир Зочиште ходочасничко место, али богослужбени живот мора да тече по правилима и ходочасници који долазе морају да поштују та правила. – Имамо богослужење које почиње у 5 сати, после завршавамо јутарњу службу на коју се наставља Литургија, онда монашка послушања, поподне такође имамо богослужења, обично вечерње са повечерјем која сат времена траје, уочи недеље и празника имамо мало бденије које траје до 3 сата, понекад служимо и свеноћна бденија, али генерално то ако имамо појце и то је наш редовни круг богослужења и монашких послушања и монашко правило које треба сваки монах да обавља у току 24 сата због чега заправо монах и долази у манастир. Монах треба да се моли Богу и светињи за своју душу, али и за све који се обрате за помоћ. Наравно понекад морамо да изађемо из манастира, да се набави нешто, нешто да се заврши, па код зубара, или да се некад посети неко, да се буде на слави и у нашој Епархији или у другој, у Црној Гори, Херцеговини, па и централној Србији. Ја као игуман преузимам ту обавезу, али не излазим често због манастира и братије, јер ако квочка често устаје са јаја она буду мућкава, не може ништа да се уради – преноси нам редовне обавезе у манастиру игуман Стефан. У посту који је недавно почео, Великом или Васкршњем посту у манастиру постоје строжа правила и братија са малобројним поклоницима који долазе ових дана се труде да их поштују. – Трудимо се, колико можемо, да и овај период поста до Васкрса проводимо молитвено. Због ових вируса смо затворенији у смислу да не долазе велике групе поклоника па имамо више времена за молитву и да се сви побринемо мало више о својој души, да мало забавимо своју душу, да не летимо лево и десно, да наставимо да се обраћамо Богу и припремамо за то. Саветујем свима да умноже молитве јер су тешка времена, ратови и искушења. Тако да бих желео да овај Велики пост и Васкрс који долази буде свима на спасење, да свако од нас по мерама свог подвига и жртвовања за Бога и ближње добије утеху – каже игуман манастира Свети Врачи у Зочишту отац Стефан Миленковић. О. Радић