СВЕТО ТРОЈСТВО И ТРОБОЈКА

Пише: Рада Комазец

 

У време братства-јединства,када је све изгледало идилично, да би увредили Србина Хрвати би га називали „трофазни”. Деца нису могла да сакрију то што чују у породици те су приликом сваког дечијег задиркивања и чарки своје вршњаке Србе називали „трофазни”. Не знајући тада шта то значи питала сам оца и мајку. Отац је поносно, али помало бесно, одговорио да је то због тога што смо много храбрији и јачи од њих, а мајка, наивно искрена, прошаптала је да је то због нашег Светог Тројства, односно зато што се крстимо са три прста. Исто тако су родитељи у западним српским земљама учили своју децу да су на Косову најбољи Срби, а Црногорци најпоноснији Срби. Крај 20. века за нас Србе био је изненађујуће неповољан, готово депримирајући. Обележио га је јавни заокрет политике великих сила и не толико неочекиван огољен и брутално експониран гнев и бес до јучерашње браће по идеолошкој па и биолошкој основи. Мада нисмо правовремено и одушевљено пристали на дефинитивни раскид са комунистичком праксом, не може се рећи да је нисмо невољно и суштински заобишли. Иако нисмо ни изблиза наслутили пад Берлинског зида, никада нисмо напустили стазу нашег пута ка толерантности, разумевању, принципијелности и приступу једнако двема странама његових зидина. Хладни рат остао је и након рушења Берлинског зида и трасирао пут произвољног историјског ревизионизма. Колико год нисмо били подложни никаквим менама били смо отворени, али не и флексибилни за очигледне драматичне промене. Постали смо заробљеници сопствених идеја и наивни следбеници напуштених заблуда. На мрачном ободу Европе мржња је досегла рекордне висине. Због комплекса од прве самосталне државе на Балкану коју су установили Немањићи, навукли смо мржњу касније створених балканских народа. Највећи део њих створен је управо од српског национа. Тако су Хрватима Срби на недостижном степену одбојности и мржње, Албанцима крвни непријатељи, Бошњаци нас жестоко не подносе, Македонци су се одрекли српског порекла, Словенци нас након експлоатисања потцењују. Круг мржње заокружују дукљански србомрсци, сепаратисти и монтенегристи. Вековима је Србин страдао због хришћанске верске догме по којој је један Бог у трима личностима: Оца, Сина и Светог духа. Али, ко је могао да наслути да ће семе зла израсти у колевци Немањића и да ће се дрзнути да бије децу због Светог Тројства и сликања тробојке, која је била и званична застава Краљевине Црне Горе. Зар у поносној Црној Гори да мокре по тробојци? У историји је било превише политичких притисака на православне да се сједине са римокатоличком црквом, признају власт папе и постану унијати. Тиранин у Црној Гори посеже за ауторитарним, репресивним мерама да расрби Црну Гору, одузме народу прадедовску веру и част и окрене га покатоличавању, односно покрштавању православних у Црној Гори. Укидањем имена Србина и Српске православне цркве нестаје и правни наследник имовине. Укидању православне вере и Срба сметају људи који се изјашњавају и осећају као Срби. Апсолутиста, безобзирно спроводећи своју вољу, замислио је у својој глави да их натера да се другачије изјашњавају, да се одрекну Светог Тројства и тробојке или ће их можда потаманити уз помоћ Нато пакта и западних ментора, који су му наложили да доноси овакав закон. Да није то његова комунистичко – атеистичка глава смислила већ неко други, види се и по томе што Европа и цео Запад ћути на диктаторску владавину од 30 година и устанак народа у Црној Гори. Три деценије влада један човек и држи као таоце државу Црну Гору и народ, а из Брисела поручују да је Црна Гора на европском путу универзалних вредности и демократије. Вишедеценијско занемарљиво и дрско потцењивање православног српског бића Црне Горе кулминирало је незамисливом тихом и достојанственом побуном поносних горштака. Воља народа је голема снага. Хоће ли је режим Мила Ђукановића још једном игнорисати. Величанственим литијма љубави, слоге и саборности православни народ у Црној Гори јасно показује да ће да истраје у борби за Свето Тројство и тробојку. Клима се и урушава аутократски пројекат најдуготрајнијег узурпатора воље слободног народа. Осионост и надменост коју Његошеви потомци најмање воле, Ђукановић испољава и јавно и тајно. Колико год да се одупире вољи народа, којег је безброј пута изиритирао, бездушни владар Црне Горе мораће да положи рачун многима па чак и најоданијим присталицама његове политичке оријентације, која очигледно губи велики део привлачности. Хоће ли Мило напокон озбиљно шватити да га је гажење Светог Тројства и тробојке практично довело „на пјену” до руба самог понора?

Подели на: