Сви ми, где год дa смо, живимо на Косову

Средином октобра, у посету граду Призрену, његовим светињама и Призренској богословији, допутовао је из далеке Калифорније, протојереј ставрофор Предраг Бојовић. Намера му је била да по благослову епископа западноамеричког Максима, из своје Епархије западноамеричке, где служи при цркви Светог Саве у Сан Габријелу, у граду Лос Анђелесу, учествује на научном скупу „Призренска богословија – живот, мисија, допринос – 150 година од оснивања и 10 година од обнове рада у Призрену“. То што је научни скуп одложен до пролећа, услед мера које су прописане због опште епидемиолошке ситуације изазване вирусом ковид 19, није омело оца Предрага да посети царски Призрен, началствује Светом Литургијом у манастиру Светих Арханђела, проповеда јеванђелску реч, охрабри верни народ, одслужи помен на гробу цара Душана и види своју Alma Mater – Призренску богословију, коју је завршио 1996. године. Професори и ђаци Призренске богословије су га са љубављу дочекали, јер су и сами неколико пута били гости Епархије западноамеричке, када су имали прилику да посете цркву Светог Саве и лично доживе љубав и подршку наших свештеника и народа који живи у Америци. Беседећи после литургије и помена цару Душану на његовом гробу у арханђелској светињи у Призрену, отац Предраг се захвалио на добродошлици и љубави којом су га монаси Св. Архангела, и професори и ђаци Богословије дочекали и исказао своје емоције речима: – Прве речи које ми долазе на ум су речи нашег праоца Аврама које је изговорио приликом чудесног боговиђења крај Мавринског дуба ,,проговорио бих али прах сам и пепео“. Тако се осећам и ја који долазим из Лос Анђелеса на ову Свету земљу, крај Бистрице која хучи, где се сведочи у овоме манастиру као и широм Свете земље име Христово, проговорио бих али најрадије бих ћутао и созерцавао ову светињу и ово чудесно дело Господње. И постоје места на којима када дођете никада не бисте одатле отишли. Ја се осећам као Призренац и као да сам своме дому дошао. После пуно година услед службе која ме одвела у Лос Анђелес где сада под омофором владике Максима служим Богу и народу, нисам често имао прилике да долазим овде, тако да сам пун емоција које, када бих покушао да их преточим у речи, да би недостале речи, да не би постојале тако лепе речи да искажем емоције које данас осећам. Своје емоције са Косова и Метохије отац Предраг ће преточити у речи тек када се врати у Лос Анђелес, и пренети својим парохијанима, јер како је рекао ма у ком граду, на ком континенту живели, ми сви живимо на Косову. – Ми сви без обзира где смо, да ли је то Лос Анђелес, да ли је то Америка, који континент да ли Аустралија, ми сви живимо на Косову. Ми сви свештеници се трудимо да наши парохијани, који можда никада нису ни били овде, кроз наша искуства буду са нама на Косову, да те емоције преточимо у речи када се вратимо да њима приближимо колико је могуће и да чувамо ту љубав према Косову и Метохији онакву каква она треба да буде – рекао је отац Предраг. За њега је, као за владику Петра Петровића Његоша, Косово нада: – Косово је наша нада, Косово је наш суд.

,,Надање се наше закопало на Косово у једну гробницу“, као што каже Његош. Његош је био врло јасан, он није рекао безнађе, него надање наше. И као што из гроба Христовог засијала је светлост, животодавна светлост, тако и наша нада извире са Косова где год да се налазимо. И управо у том смислу и ми свештеници се трудимо када пастирствујемо над повереном нам паством да ту наду чувамо, очувамо, да никада она не пређе у безнађе, већ да нас та нада храни да чувамо Косово најпре у срцима својим, а онда ће то довести и до жељеног резултата. После посете цркви Богородице Љевишке и цркви Светог Ђорђа у Призрену, и после сусрета са грачаничком светињом, отац Предраг је отпутовао назад у своју прекоокеанску Епархију, а Србима на Косову и Метохији поручио: – Наше очи су у вас упрте. Ви сте наша нада, ви сте оно што нама даје снагу тамо где јесмо да будемо оно што треба да будемо. О. Радић

Подели на: