петак, 03. фебруара 2023. | 00:34
Најновије вести

ТАМО ГДЕ СЕ ЗАЦАРИ НЕПРАВДА И СТРАДАЊА, ТАМО СЕ УМНОЖАВА И БОЖИЈА БЛАГОДАТ

Сви људи на Косову и Метохији могу да живе у миру и слози, јер како је говорио блаженопочивши митрополит Амфилохије, довољно је и неба и земље и воде и поља за све, али поједини људи затворени у своје идеологије, колективне страхове и предрасуде, не виде како да изађу из тог зачараног круга. Зато је важно да дијалогом нађемо пут напред и решавамо проблеме, а не наметањем силе и претњама, јер то води само у даље конфликте. Оно што је важно јесте да верски представници са своје стране не подгревају политичке наративе и конфликте већ да позивају на мир и суживот у међусобном поштовању. Када у другима препознајемо лик Божији и пројављујемо љубав према другима, волећи у њима самог Бога, онда је братска љубав и жртва природан део нашег живота, јер, дајући не губимо, већ се богатимо и добијамо – беседио је Његово преосвештенство епископ Теодосије

 

 

 

Тихо, заштитнички молитвом и љубављу, усмерен ка вечности Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије поручује да је наша нада и наша будућност у Богу, а Божија реч жива, делотворна, вечна, трајна и непромењива. На немирном и узаврелом простору наше јужне покрајине, духовни пастир српског народа позива на мир, љубав, дијалог међу људима и корачање путем који нам је Господ зацртао.

  • Човек је егзистенцијално везан за свог Створитеља. Да ли се свако зло на свету догађа одбацивањем Бога?

Бог је створио Човека по Своме лику и подобију и сваки човек носи лик Божији утиснут у дубини свога бића. Као носиоци лика Божијег имамо стални позив од Бога да га пронађемо у себи и кроз еванђелски живот у Христу васпоставимо благодаћу Божијом. Тада се у нама обнавља лик Божији и постајемо нови човек у Христу Господу. Бог није створио зло, али оно се пројављује као одбацивање заједнице са Богом и противљење вољи Божијој, која надилази људски разум. Отуда је зло у човеку последица гордости и самољубља, и следствено томе, људи који су изгубили свест о Божијем позвању и лику Божијем у себи не препознају га ни у другим људима, које виде као своје непријатеље и противнике. Отуда настају: мржња, ратови, нетрпељивост, поделе, и све оно што видимо као пројаву зла у свету. Зло се може победити једино Богом и љубављу и зато нас Господ учи да се „не противимо злу” тј. да на зло не одговарамо злим делима, већ да следујемо нашем Спаситељу који је победио свако зло и смрт.

  • На највећи број људи је примењива народна изрека: „Без невоље нема богомоље”. Шта се то преломи у човеку да у мукама призива Господа, а док је срећан заборавља?

Највећи број људи живи у сталном забораву Бога и сећамо га се само у невољама и опасностима. Зато нас апостол Павле позива да се стално молимо, тј. да стално пребивамо у сећању на Бога. То захтева труд и принуђавање наше пале природе која се лако поводи за материјалним вредностима овога света, или посустаје пред разним страховима и невољама. Светитељи нас уче да је тајна живота у Христу, да му се у потпуности предамо. То не значи, неактивност и незаинтересованост, већ чврсту решеност да поред свог труда који улажемо, колико до нас стоји, препуштамо Богу коначан исход свега онога што радимо и чврсто се надамо у промисао Божији, који управља васцелом творевином. Живећи расејано, не сећамо се Бога, не видимо га у другим људима, већ живимо у страху и неизвесности што изазива стални немир и незадовољство, па и агресивност према другима. Човек који се стално сећа Бога обитава у духовном миру без обзира на спољашње околности, као што су здравље и старост, јер се он у свему предаје Богу.

  • У којој мери хришћанство даје интегралну верзију људског бића и шта би уопште био човеков живот без Божијег духа и његове снаге и вере?

Христос, као сам оваплоћени предвечни Син Божији, открио нам је Бога и указао својим животом и поукама пут како да у њему поново васпоставимо заједницу са својим Творцем. Разне религије дају различите одговоре на духовна питања, али хришћанство пружа најпотпунију и богооткривену истину о Богу и човеку. Наш народ који се вековима ослањао на своју веру, коју су утврдили богоносиоци и велики просветитељи нашег рода, вером у Христа успевао је да преживи најтежа искушења. Зато увек треба да се враћамо Еванђељу и учењу Светих отаца, како нама не би овладао дух овога света, дух смутње и поделе, дух немира и конфликта. Зато нам Христос и каже: „Блажени чисти срцем јер ће Бога видети”.

  • У данашње време превладава тежња ка материјализацији живота на уштрб духовности. Видите ли начин да се врате вредности нематеријалног живота?

Вера у Христа нас учи да материја сама по себи није извор зла, јер је сам Бог постао човек да би човека учинио причасником Божијим, да би васцелу твар осветио и узвео у вечно постојање. Проблем настаје када се вежемо за материјалне ствари овога света и претпоставимо их духовним вредностима и Богу. А материјалне, или боље речено, плотске ствари, све су оне које у нашем срцу замењују Бога: богатство, моћ, сила, власт, телесно уживање, разне идеологије итд. Зато духовни живот преображава човека и сву материјалну творевину и уводи у простор вечности, сапостојања у Богу кроз Христа Спаситеља.

  • У којој мери нам помаже преиспитивање о томе: да ли имамо негативног у себи, да ли гајимо предрасуде о другим народима и културама, да ли злопамтимо, да би били достојни вери?

Свако ниподаштавање других људи, народа и њихових култура, само зато што су различите од наше, показује да не познајемо Бога ни у себи ни у другима. Христос није дошао ради једног народа, већ ради васцелог света, да га спасе и призове спасењу, то јест, исцељењу и пуноћи постојања. Отуда су хришћански оци и мисионари ширили хришћанску веру преображујући постојеће културе и дајући им нови смисао и значење. Данас је то поготово обавеза нас хришћана у ситуацији где Црква постоји широм света и делује међу разним људима и културама. Бог је у својој љубави према човеку посејао семе истине посвуда, и васцела творевина дише премудрошћу Божијом. Наше је да то препознамо и разумемо у богооткривеној истини коју нам је Господ оставио и коју наша Црква вековима чува.

  • Често се сусрећемо са верским незнањем. Можемо ли бити хришћани, а веровати у реинкарнацију и нешто друго и како најлакше спознати верске истине у правом значењу?

Разне културе и народи развили су различите традиције и учења којима су људским умом покушали да протумаче тајну Божију. Отуда су настала и различита веровања и толике многе заблуде. Христос није донео у свет још једну нову религију, већ је сам као „пут, истина и живот” пројавио себе као истинског Бога у телу и открио нам тајну Божију Духом Светим. Бога не можемо разумети телесним чулима и разумом, већ само Духом Светим, када смиримо свој ум и отворимо срце за премудрост Божију у љубави према свима. Отуда данашњи савремени човек, уместо да тражи истину у разним људским учењима, треба да отвори свој ум и срце за премудрост Божију која се даје онима који су своје срце очистили огњем љубави Божије, који следују Христу Богу и Спаситељу и који су се смирили да би примили дарове Божије.

  • Учестали су проблеми са децом и омладином. Колико млади истински живе своју веру, колико вероучитељи могу помоћи да се млади људи изведу на прави пут у духу хришћанства и има ли могућности Црква да редовно нуди младима садржаје који би их приближили Цркви и Богу, а истовремено спасли порока, које носи данашње време ?

– Хришћанску веру и нашу традицију морамо делатно да проповедамо у данашње време, а не само речима. Млади људи, који живе у свету бројних лажних вредности, често немају ни времена, ни пажње ни воље да препознају истинске духовне вредности од свега онога што овај свет нуди преко савремених медија и средстава комуникације. Зато хришћанско васпитање треба да почне у самој породици и да се настави кроз школу и образовање уз стално учествовање у животу Цркве и богослужењима и нарочито светотајинском животу. Без тога ширење хришћанства своди се на обичаје и навике, на сујеверје и празноверје, кога је данас толико много на све стране. Млади људи треба да упију истинске духовне вредности од малена, како би могли да препознају све опасности и лажне вредности које им се нуде уз бројне разорне идеологије и учења, посебно о слободи која се данас у свету највише пројављује као потпуна анархија и негирање свега онога што је Бог створио и на чему је наш народ вековима узрастао и сачувао свој идентитет.

  • Колико смо као појединци и друштво удаљени од солидарности, отворености и бриге према другима?

– Једна од највећих болести садашњице јесте индивидуализам и себичност. Човек себе види као центар света, а други су му важни само онолико колико му свесно или несвесно служе да оствари своје интересе и задобије пролазне ствари овога света – богатство, славу, моћ, углед. У таквој ситуацији мало има истинске солидарности и отворености за друге. Али, када у другима препознајемо лик Божији и пројављујемо љубав према другима, волећи у њима самог Бога, онда је братска љубав и жртва природан део нашег живота, јер, дајући не губимо, већ се богатимо и добијамо.

  • Албанци континуирано и сурово врше притиске на Србе и њихову имовину на КиМ. Како као Божија бића да сведочимо о Богу а мрзимо комшију зато што је друге вере и има ли начина да Срби и Албанци на КиМ живе у миру једни поред других, ако не могу заједно?

– Нажалост, однос већег броја косовских Албанаца према Србима, посебно овдашњих власти, није пријатељски, и односи између Срба и Албанаца годинама нису били тако лоши као сада. Учестали су напади на српску имовину, пљачке, лажне оптужбе, негирања наших имовинских и људских права, па чак и закона Косова. Наравно да сви људи на Косову и Метохији могу да живе у миру и слози, јер како је говорио блаженопочивши митрополит Амфилохије, довољно је и неба и земље и воде и поља за све, али поједини људи затворени у своје идеологије, колективне страхове и предрасуде, не виде како да изађу из тог зачараног круга. Ми смо у Цркви и пре и за време рата, а и после рата на Косову и Метохији, стално сведочили да се заједнички мора живети и да мора бити поштовања једних према другима. Вековима смо овде заједно, а у оваквој ситуацији нетрпељивости, биће тешко остати на овим просторима и наћи мирну будућност. Зато је важно да дијалогом нађемо пут напред и решавамо проблеме, а не наметањем силе и претњама, јер то води само у даље конфликте.

  • Какви су односи на Косову и Метохији СПЦ са Исламском заједницом и може ли та верска заједница јаче истицати духовну димензију, како би спречила политичке потресе и сталне кризе које изазивају неодговорни појединци из света политике?

– Трудимо се са наше стране да са свим другим верским представницима и њиховим заједницама имамо коректне односе. Оно што је важно јесте да верски представници са своје стране не подгревају политичке наративе и конфликте већ да позивају на мир и суживот у међусобном поштовању. Хришћанство са исламом, и поред бројних разлика у схватању Бога, дели и много тога заједничког, и верујемо да се управо неговањем тога што нам је заједничко, пре свега, као људима можемо међусобно приближити и учинити, колико до нас стоји, да сви људи на Косову и Метохији, без обзира на веру, живе мирно. Од стране представника Исламске заједнице нисмо имали, више година, никаквих негативних коментара, али чињеница јесте да нам недостаје више комуникације као комшија и суграђана на локалном нивоу, ван сваког политичког или националног утицаја. Односи и са Римокатоличком црквом су бољи након 2018. године, када смо имали проблема око њиховог служења на темељима цркве Св. Николе у Новом Брду. И став наше Цркве и Ватикана јесте да посебно хришћани не смеју да буду у сукобу, јер нас је бројчано много мање на овим просторима. С наше стране ћемо чинити колико је год у нашој могућности да међуверски односи буду бољи и за сада је добро да политичке несугласице немају било какав верски карактер.

  • Неспорно је да је Српска православна црква кроз векове одржала Србе на КиМ. Колико је данас тешко нашој Цркви у недобронамерном окружењу да нормално функционише и делује на српски народ да не продаје имовину и остане на својим огњиштима?

– Услови у којима данас живи наш народ су тешки, јер многи који су хтели да се врате на своја огњишта, нису у могућности, градови, јужно од реке Ибра, готово су остали без српског становништва, млађи људи све теже виде перспективу. Али чињеница јесте да је проблем, који овде имамо, великим делом и одраз проблема са којима се суочавају и многи у свету. Зато наше људе стално храбримо да не продају своју имовину, да остају овде, јер живот у даљини не доноси аутоматски успех и просперитет. Упућујемо их на оне вредности и идеале који су вековима надахњивали наш народ да опстане, у много тежим условима. Црква управо има дужност да повеже људе, да их увери, да смо сви заједно једна породица и да треба да живимо следујући оним вредностима које су нас вековима одржале. Много је оних који су морали да оду, или су отишли тражећи бољи живот и који нису нашли мир. Човек је небоземно биће и земаљски спокој и сигурност нису једино што му је потребно. Овде се, истина, живи скромније и теже, али много је тога другог што овде имамо, живећи на овим светим просторима, који призивају бројне поклонике и људе широм света. Треба и са те стране да сагледамо где живимо, а не само да тежимо пролазним и материјалним вредностима.

  • Идемо у сусрет Божићу и спремамо се за прослављање уз многе обичаје. Да ли смо у опасности да у прославама Божића, због разних обичаја, изгубимо суштину и средиште празника – оваплоћење Божије речи и почетак доласка Бога међу људе?

– Божић је велика радост за све нас, јер се сваке године подсећамо тајне над тајнама, оваплоћења Христа Спаситеља који, иако будући предвечни Син Божији, постаје човек, рађа се као детенце у Витлејему од Пресвете Дјеве. То је истовремено и празник повезан са старим обичајима и представља радост посебно за децу, али је и много више од тога. Данас је у свету Божић претворен великим делом у комерцијални догађај, или прилику за дружење и сусрете. Не смемо да заборавимо да је суштина празника управо у томе да прославимо Рађање Бога у телу, Бога који из љубави према човеку улази у нашу историју као човек да би прошао пут крсног страдања, васкрсао и вазнео се на небо. Бог је својим силаском у наш свет у телу показао да човек није одвојен од Бога и да смо сви ми позвани да отворимо своја срца да би се у њима пројавила љубав Божија као дар и подсетник да је наш истински дом у Царству Божијем, а не у пролазности и смртности. Овим тајнама нас уче предивне богослужбене песме које ових дана певамо на предбожићним службама и које указују на тајну која се пре више од 2000 година збила у граду Витлејему. Зато су ово и дани припреме за Божић, да припремимо своја срца да бисмо дочекали Богомладенца Христа у духовној радости и миру, измирени са својим ближњима, очишћени постом и молитвом, и испуњени надом да Бог никада неће оставити свет који је створио.

  • Сви су изгледи да ни предстојећи Божић Срби на Косову и Метохији неће дочекати у миру. Као њихов верни пастир шта им поручујете?

– Много пута у историји се дешавало да Срби на Косову и Метохији Божић и велике хришћанске празнике дочекују у тешкој ситуацији и опасностима. Уосталом, и сам Господ родио се у Витлејему где су му од првог дана о глави радили тадашњи властодршци, који су се уплашили од доласка Христа у свет. За њега није било места да се роди у кући, већ се родио у пећини и бива повијен у пелене у јаслама. Од почетка му нису указивали ни част ни поштовање моћници овога света, већ му долазе најпре пастири и мудраци са Истока, који су из древних предања и обавештени од Бога, сазнали да треба пратити звезду која ће се појавити над местом где се имао родити Спаситељ света. Убрзо после рођења, Христос са Богомајком и праведним Јосифом бива избеглица у Египту где су се склонили од мржње цара Ирода. Христово рођење је пратио и сурови покољ витлејемских младенаца, а цео живот на земљи Христос је проживео у свету окупације под римском влашћу, окружен неосетљивошћу тадашњих јеврејских првосвештеника и фарисеја. Као што видимо ни сам Господ, као Цар мира, није дошао у овај свет окружен миром. Али, управо зато, наша нада је већа, јер тамо где се зацари неправда и страдање, тамо се умножава и Божија благодат, тако да ће, у постојећим околностима, и наша прослава Божића бити још духовно силнија и наша нада већа. Користимо ову прилику да свим нашим верницима широм Косова, Метохије, Рашке области, и онима у расејању, пожелимо благословене и мирне Божије празнике, да без обзира на све тешкоће у којима живе, никада не забораве да дочекујемо Бога истинског миротворца и животодавца, и да не губимо наду да следујући једино Њему можемо да постанемо учесници Царства Божијег у коме нема ни туге ни уздисања, већ вечни живот и неизрецива радост. Зато, и ове године, све од срца очински поздрављамо радосним божићним поздравом МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Рада Комазец

Подели на: