четвртак, 03. децембра 2020. | 17:38

ТЕШКО ЈЕ ПОМИРИТИ AНАЦИОНАЛИСТЕ ОТУЂЕНЕ ОД СРПСТВА И СРБЕ СА ЗДРАВИМ ПАТРИОТСКИМ ОСЕЋАЊИМА

Чињенице и оцене које су изречене у Меморандуму време није оспорило већ их је потврдило. Никакве сумње нема да се корени данашње ситуације налазе у времену које је било предмет разматрања Меморандума. Комунистичко руководство других народа у СФРЈ није запостављало националне интересе као што су то чинили српски комунисти оптерећени хипотеком да су Срби хегемонисти, да су увек водили и да воде великосрпску политику – рекао је академик Василије Крестић

 

Академик Василије Крестић спада у први ред српских и европских ауторитета у дисциплини историјских кретања и догађања прошлога и овога века. Редовни члан САНУ, академик Крестић је неспорно један од највећих живих српских интелектуалаца непревазиђене интуиције и завидне ерудиције. Неуморни сакупљач реалних историјских речи и респектабилни тумач њихових последица у интервјуу за „Јединство” говори о погубним српским размирицама, разлозима посрнућа српског народа у време, пре и после комунизма, о Меморандуму, чији је аутор и сам био, и многим актуелним темама српског друштва.

  • Како Вам са овдашње дистанце делује Меморандум САНУ и да ли се на крају обистинило упозорење из Меморандума?

Постоји могућност да као један од писаца текста Меморандума, при оцењивању тог документа могу да будем субјективан. Због тога што су мишљења о Меморандуму, у време када је настао, па и после тога, све до данас, веома подвојена, оцене о њему, његовом значају, садржају и објективности треба препустити времену. Али, као учесник у настајању тог документа о њему имам сасвим позитивно мишљење. Он није настао случајно. Њега је изродила друштвено-политичка и национална нужда. Чињенице и оцене које су изречене у Меморандуму време није оспорило већ их је потврдило.

  • Српски „неверни Тома” обелоданио је Меморандум пре званичног објављивања. Да ли је била намера озваничити Меморандум и да ли би било мање напада да је званично представљен и аргументовано објашњен ?

Данас се с доста сигурности може рећи ко је кумовао начину објављивања Меморандума. То је, како сам објавио у последњем издању Меморандума под насловом После тридесет година, учинио академик Јован Ђорђевић. Рукопис Меморандума, који је комисија, која је припремала тај документ, њему дала на оцену, евентуалне допуне или исправке, он је предао свом зету, новинару, који га је обзнанио у „Вечерњим новостима”. Због тога САНУ није имала могућности да одређеном устаљеном процедуром припреми текст за објављивање. САНУ није прикривала чињеницу да припрема тај документ. Одлука да се приступи изради Маморандума донета је јавно на једној од Скупштина Академије. И да није дошло до афере после објављивања текста у „Новостима”, да је Академија стигла да га објави на начин како објављује своје радове, Меморандум би се, због критике актуелног друштвено-политичког и економског система, због приказаног положаја у којем су се нашли Србија и Срби, посебно на Косову и Метохији и у Хрватској, нашао на удару актуелне власти.

  • У Меморандуму је посебно наглашено стање обесправљеног српског народа на Косову и Метохији, указујући да се над њим спроводи политички, правни и културни геноцид. Коме је и зашто било толико важно да се та истина крије деценијама и није ли скривање истине довело до данашње ситуације на Косову и Метохији?

Да се истина о изузетно тешком положају Срба на Косову и Метохији крије стало је онима који су и довели Србе у такво стање, а то су тадашње власти како у Србији тако и у Хрватској и Словенији. Како су се сви они нашли на удару критике у Меморандуму, брутално су се окомили на Меморандум, на академике који су га написали и на установу из које је он потекао. Никакве сумње нема да се корени данашње ситуације налазе у времену које је било предмет разматрања Меморандума.

  • Стиче се утисак да се данас у САНУ стидљиво говори о положају српског народа у суседним земљама…?

Бојим се да нисте довољно обавештени о томе шта и како функционише САНУ кад је реч о положају српског народа у суседним земљама. Баш зато што је Академији стало до српског народа у целини она је основала посебне одборе: за Србе у Хрватској, за Србе у Босни и Херцеговини, за Србе у Мађарској (Сентандрејски одбор), за Србе у Македонији (Вардарски одбор) и за Косово и Метохију. Сви ти одбори имају своје зборнике радова у којима се објављују подаци и о прошлости и о садашњости.
Требало би ми много простора да све то илуструјем конкретним доказима. Стога ћу Вам изнети само неке податке који се тичу Одбора за Косово и Метохију, који Вас, без сумње, највише и интересује. Тај одбор основан је 1983. године. До сада је објавио седам томова Зборника о Косову и Метохији а осми је припремљен за штампу. Организовао је неколико округлих столова (О научном истраживању Косова), циклуса предавања (Илири и Албанци; Србија и Албанци у XИX и почетком XX века) и научних скупова и конференција посвећених Косову и Метохији (Резултати досадашњих и правци будућих истраживања српског народног говора на Косову и Метохији; Афирмација, очување и заштита уметничке и културне баштине на Косову и Метохији). Недавно је у Академији организована и једна запажена изложба под насловом Уметничко наслеђе српског народа на Косову и Метохији, идентитет и културне баштине на Косову и Метохији). Резултати округлих столова, јавних предавања, научних скупова и конференција објављени су у више томова. О различитим проблемима српског народа на Косову и Метохији САНУ је објавила и неколико монографија В. Стојанчевића, Д. Поповића и М. Рељића. Када је недавно дошло до покушаја Албанаца да Саборну цркву Светог Николе на Новом Брду прогласе за римокатолички храм Одељење историјских наука и САНУ су тим поводом иступили с јавним протестом. Водећи бригу о Косову и Метохији САНУ је одлучила да ускоро одржи један скуп под насловом Будућност српске културне баштине материјалне и нематеријалне на Косовуи Метохији. Ако некога занима како су се академици изјаснили о политичком статусу Косова и Метохије може видети у посебној невеликој књизи коју је објавила САНУ. Академија као научна установа не може да наступа као политичка организација. Средства која јој стоје на располагању, и која су њој примерена, она данас, за разлику од претходних година, под ранијим руководством, користи кад год нађе да је то потребно да чини не само када је реч о Србима на Косову и Метохији већ и о другим нашим сународницима.

  • За време СФРЈ сви народи су збијали редове, осим Срба. Зашто је било тако?

То је било зато што комунистичко руководство других народа у СФРЈ није запостављало националне интересе као што су то чинили српски комунисти оптерећени хипотеком да су Срби хегемонисти, да су увек водили и да воде великосрпску политику. Уз то, други народи нису били у толикој мери идеолошки и политички међусобно закрвљени као што је то био случај са Србима.

  • Какве је последице оставио период комунизма на српски народ и да ли и данас плаћамо данак томе?

Комуистичка владавина оставила је за собом многе тешке последице. Најтеже су оне идеолошко-политичке природе, располућеност на партизанство и четништво. Наслеђе комунизма су и нове тзв. синтетичке нације, насилна атеизација, разарање националног и духовног јединства, злочини почињени у обрачунима са тзв. класним непријатељима.

  • Како су деца најокорелијих комуниста деведесетих година постали борци за демократију и људска права?

Комунистички интернационализам и савремена политика глобализма по својој природи су близанци. Деци комунизма, која су одрастала у комунистичким породицама, која су васпитавана у духу комунистичког интернационализма, која су, заправо, анационална, није било тешко да се од интернационалиста преобрате у глобалисте.

  • Има се утисак да је, заправо, највећи сукоб у Србији управо људи из комунистичког миљеа преображених у борце за људска права и слободе, односно у грађанску опцију и већег дела народа у Србији. Може ли се та мала и та велика Србија помирити у интересу просперитета земље и будућности нових генерација?

Бојим се да ће бити веома тешко помирити две тако антиподне групације, једне анационалне, потпуно отуђене од Срба и Српства и друге која је прожета здравим националним – патриотским осећањем. Али, ако није могуће помирење треба тежити успостављању културнијих односа.

  • Две поменуте Србије нису сагласне ни око историје српског народа и жртава које је дао. Колико би нас данас било, да страшно не пострадасмо у 20. веку?

Као историчар не могу да се бавим прогнозама, да нагађам шта би било кад би било.

  • Док се Срби на Косову и Метохији боре за голи опстанак, дотле у Београду расте нетрпељивост и чују се међусобне увреде. Да ли ћемо се икада дозвати памети?

Политички односи у Србији данас нису добри. Ја не припадам ни једној политичкој групацији, нити оној која је на власти нити оној која је у опозицији. Увек се залажем само за више националне и државне циљеве. Код зрелих и културних народа партијски интереси увек су подређени националним и државним потребама и циљевима. Да је и код нас Срба тако, да смо на вишем културном и цивизацијском нивоу, не би долазило до жестоких конфронтација какве се ових дана на разним нивоима и различитим поводима дешавају. Чини ми се да је борба за власт помутила здрав разум нашим политичарима. Политичка ригидност и острашћеност, неспремност на споразумевање и попуштање, болесне сујете и умишљене величине могу проузроковати велико зло.

  • Постаје ли поларизована и подељена земља и сувише лак плен за разне грабљивце?

Апсолутно сте у праву.

  • Како се Србија носила са коронавирусом?

Ја се не осећам позваним да дајем стручне оцене о проблему о којем су и врхунски стручњаци, и код нас и у свету, имали подвојена мишљења. Иако ми није било лако да проводим дане у изолацији, видим да се наша земља бранила тако како се бране и друге, веће, напредније и богатије државе. Никакве сумње нема да је било и неких пропуста, малверзација и злоупотреба, чак и оног политичког карактера, каквих је било и каквих има и у другим земљама. Пропусти заслужују јавне критике и осуде а малверзације и злоупотребе казне. У друштвено прегрејаној атмосфери, у којој живимо, код нас је све то довело до оштре политичке конфронтације. У кризи због пандемије која је морала да нас зближи и обједини ми смо имали прилике да видимо колико је наша средина оптерећена борбом за очување и за освајање власти. Ако неко у овој нимало пријатној и лакој ситуацији заслужује похвале и признање то су наши лекари и сви који су из области здравства били ангажовани око оболелих и у бризи за заштиту становника.

  • Шта би још требало да нам се деси да постанемо пристојнији, толерантнији, национално освешћенији и јединственији?

Немам рецепт за то шта би требало да нам се деси да постанено другачији и бољи него што јесмо. Сумњам да такав рецепт и може да се нађе. Овакви какви смо нисмо постали одједном. Такви смо настајали током дужег времена и под разним околностима. Зато сам сигуран да треба да прође много времена да се изменимо, да постанемо бољи, пристојнији, трпељивији, цивилизованији и културнији. На тој измени наших лоших особина, које се ових дана све више испољавају, треба озбиљно радити. У том одговорном послу морају бити ангажовани многи чиниоци, читаво наше друштво: предшколске установе, школе, универзитети, црква, политичари, све врсте медија, и, разуме се, породица. Ако се томе приступи с нужном стручношћу, озбиљношћу и одговорношћу резултати неће изостати. Али, ако се будемо препустили ријалити емисијама, ако будемо гледали ружне сцене које нам приређују неки политичари, онда не треба очекивати ништа пристојно и лепо. Рада КОМАЗЕЦ

Подели на: