Најновије вести

Три старице – чувари српства и светиње

Ђаковица за Србе важи за „забрањени град”. Православни верници, углавном расељени Ђаковичани, дођу организовано уз пратњу полиције на храмовну славу дан Успенија Пресвете Богородице. И кад су задушнице дођу, али увек има проблема. Наилазе на отпор и недобродошлицу од екстремних грађана

 

Протиче прохладан зимски дан. Киша ромиња над Приштином. На једном од перона главне аутобуске станице паркиран аутобус за Ђаковицу. Улазим. Тек је неколико путника. Прилази ми младић, кондуктер. „Пер Ђакова њи биљета”, уз ове рече које на српском значе „За Ђаковицу једну карту”. Малишево, Кијево…ређају се табле са називима успут. Пажњу неминовно одвлаче бројни споменици. Послератни. На њима фотографије унифрормисаних и неуниформисаних ликова. На једној од кривина, пажњу привлачи кућа без прозора и врата, са зидовима на којима су видни трагови гелера. Подсећа на немило ратно време. Убрзо аутобус стиже у град у коме је до 1999. године живело око 12.000 Срба, Ђаковицу. Излазим из аутобуса. Питам се где је то место где живе три старице Српкиње, две монахиње и једна искушеница, чувари ове светиње и преостали чувари српства у граду који се у познатом турском попису из 1485. године помиње као село са 65 српских домова и са једним православним попом у њему. Мирменђес. Куш еште киша ортодоксе?”, или на српском, „Добро јутро, где се налази православна црква?”, кажем једном средовечном Албанцу. Одмахује руком и немо пролази. После десетак корака понављам исто питање другом Албанцу. Примећујем за тренутак неверицу човека. Осврће се около, вероватно из страха да га неко не чује, а потом следи питање на срспком. „Одакле си ти? Шта ћеш овде?” Кажем истог тренутка, дошла сам да обиђем манастир, без даљих објашњења. „Ајде са мене. Ће водим те тамо, али слушај, кад те молим немој више овде да питаш на твој српски, молим те ко сестру. Овде је био рат. Многи изгубили некога, брата… Немој молим те да причаш српски. Није сигурно”, тихо говори човек. Пред нама се указује манастирски зид опасан бодљикавом жицом и црква. Захваљујем се човеку опет тихо. Он клима благонаклоно главом. Гледа ме без мржње у очима и каже „Свако добро”. Отварам двери манастирске порте. Уз сам манастирски зид, мала полицијска кабина. Два полицајаца ме легитимишу и најављују домаћинима манастира. На вратима се појавила млађа жена. Рече ми да се зове Соња из Велике Хоче. Долази једном недељно да помогне игуманији Теоктисти, монахињи Јоаникији и искушеници, Васиљки, око спремања хране, чишћења. Довозе је рече организовано. Она ме најпре одводи у цркву да запалим свећу и
да се помолим пред олтаром светиње, која је 2004. године у мартовском погрому потпуно уништена, а потом неколико година касније обновљена. Унутар цркве мати Теоктиста крај чирака пали свеће. „Бог нас чува сине. Треба се молити и имати веру у господа Бога. Има људи који су се отуђили од вере, а то није добро. Увек кад си у невољи, прекрсти се сине. Кажу да кад се прекрстиш, тераш ђавола од себе, а позиваш анђеле.Ђаво тера људе на зло. Треба се молити и бити истрајан у томе. Обичан народ сине није крив, али ето ђаво чини своје. Куша људе, тера их на зло”, беседи тихо мати Теоктиста. У конак нас Соња послужује кафом и ратлуком. Мати Теоктиста и монахиња Јоаникија питају да останем с њима на ручак. „Понекад одемо у манстир Вискоки Дечани или Пећку патријаршију”, говори монахиња Јоаникија на питање да ли некада иду изван манастира? Рекоше да им православни верници, углавном расељени Ђаковичани, дођу организовано уз пратњу полиције на храмовну славу дан Успенија Пресвете Богородице. И кад су задушнице дођу, али увек има проблема. Наилазе на отпор и недобродошлицу од екстремних грађана. „Нек те Бог чува и дођи нам поново”- чујем речи сестре Јоаникије док ме све три преостале Ђаковичанке Српкиње испраћају. Полицајци ми пружају личну карту и гледају ме ћутке. Затварам двери манастирске порте, натичем капуљачу на главу и убрзаним кораком грабим ка аутобуској станици. Сат времена вожње од Ђаковице до Приштине протиче ми у размишљању о ономе што сам доживела у, како многи Ђаковицу зову, за Србе забрањеном граду. С. Ивковић

Подели на: