Туга и страх као саставни део живота

 – Мој брат од стрица, фалсификујући папире продао је део плаца Азему Бериши, Албанцу из Јањева. Сада он врши притисак на нас, јер не може да добије потребне папире. То је страшно кроз шта ми пролазимо и какав притисак и свађе трпимо – прича Драгана

 

Драгана Дејановић из Липљана и њене три девојчице Кристина, Марина и Ивана биле су пресрећне због пресељења у нову кућу. Радовале су се јер је то значило да ће имати своју собу, топли дом у којем ће и њихова мајка напокон имати једну бригу мање. – Како су девојчице биле срећне. Нисам могла да верујем да ће нам се у 2018. години нешто лепо десити, с обзиром на чињеницу да нам је газда у чијој смо кући становале рекао да кућу продаје и да треба да је напустимо. У том тренутку то је значило да остајемо на улици, прича Драгана и наставља: – Откада ми је супруг убијен живеле смо у тој кући. Иако су услови били лоши и кубурили смо са простором, некако смо навикли на њу, деца су ту порасла. Када је газда рекао своје планове, била сам буквално без икаквог решења. После писања медија, изградњу куће нам је обећало и у дело спровело Министарство за заједнице и повратак. Мој отац Никола је девојчицама поклонио део свог плаца, где нам је кућа изграђена. Таман смо помислиле да су ствари, коначно, кренуле набоље, појавили су се још већи проблеми“. Драгани Дејановић је кућа направљена поред куће њених родитеља. Чепкеновићи – Драганино девојачко презиме – имају окућницу од 56 ари и живе на самом излазу из Липљана, односно у некадашњој индустријској зони. На делу тог плаца Драганин покојни стриц је имао башту на којој је узгајао поврће.

ИЗЛОЖЕНЕ СТАЛНОМ ПРИТИСКУ

– То је њему мој отац дао да обрађује, то није његово власништво. Управо је тај део плаца довео у питање наш целокупан опстанак у Липљану, односно пресела нам је нова кућа и сва радост је замењена бригом и страхом. Наиме, мој брат од стрица Ацко Чепкеновић је фалсификујући папире тих 15 ари баште продао Азему Бериши, Албанцу из Јањева. Сада он врши притисак на нас, јер не може да добије потребне папире. То је страшно шта ми пролазимо и какав притисак и свађе трпимо. После једне од тих свађа, када је Бериша хтео да удари моју мајку Момирку, мом оцу је позлило. Убрзо после тога је преминуо – прича Драгана и уздише, јер проблемима се крај не назире. Албанац који је дао новац за плац не може да заврши пренос јер се плац води на Николу Чепкеновића, Драганиног оца, а он се са том продајом није сложио. Катастарска служба из Липљана је изашла и размерила плац, али су Чепкеновићи то оспорили документом који су добили у липљанском катастру који је тренутно измештен у Крушевцу. Ту јасно стоје међе плаца и чије је власништво. – Полицајац је у нашем дворишту рекао Бериши да је са папирима све чисто и да њему нико није крив што је дао новац напамет, односно што је фалсификовао папире, али он не одустаје. Сада је дошао на идеју да купи и наше куће, односно комплетно имање и за то нуди неку мизерну цену – уцењује нас. Мој брат, односно нико од нас, не жели да му дозволи пролаз кроз наше двориште и он је у проблему јер нема излаз на главни пут – прича Драгана кроз сузе и наставља: – Сада је њихово време и могу да раде шта хоће. То значи да је он пут направио кроз наше имање без наше дозволе до тог плаца који је купио, а који се води на мог покојног оца. Још тврди да је од Општинског суда из Приштине добио папир на основу кога му је дозвољено да пут пролази кроз наше имање у наредних 20 година. То мени звучи потпуно немогуће, али он тако прича. Када смо видели шта ради позвали смо полицију и они су га, на основу докумената које смо ми показали, истерали. Међутим, он пут и даље користи и чак нам је склонио сву жицу са којом је наш плац био ограђен. Највећи апсурд је тај што он сада тужи моју мајку и тражи обештећење од 1200 евра јер је, наводно, она поломила бетонске стубове којим је он оградио наше имање. Сви стубови су ту, али пронашао је је још један начин да врши притисак на нас. Он тужи нас за наше имање. Има ли то негде у свету“? Драгана и њена мајка Момирка причају да им Албанци свакодневно долазе кући и нуде паре, односно преносе његову понуду да купи тих 15 ари. – Тако нешто не долази у обзир. Страшно је кроз шта пролазимо, страшно. Још се нисам ни средила како ваља у новој кући, а већ трпим притисак да се из ње селим. Правда је на нашој страни, папири јасно кажу да је мој отац власник и да наш рођак није могао легално да прода тај део плаца, али, поновићу још једном, сада је њихово време и ми се плашимо шта све може из овога да настане. Плашим се за живот мог брата Ђорђа. Моја сестра Наташа је тешко болесна, мајка стара, ја сама са девојчицама и у незавидној смо позицији.

САМОХРАНА МАЈКА

Кристина, Марина и Ивана иду у школу и посебно их узнемирава напета ситуација око плаца и куће. Уместо радости што коначно имају своју кућу, плаше се да у кући остану саме. – Страшно је. На пример, паркира се ауто испред дворишта и упале нам фарове директно у нашу кућу. Девојчице се одмах узнемире. Дешава се и да им добацују Албанци када су у дворишту, па избегавају да излазе. Гађали су нас и камењем. Не знамо ми ко је то, али узнемиравање непрестално траје. Много се плашим за њих. Сви живимо у страху – каже Драгана. Најтеже од свега је то што Драганина најстарија ћерка Кристина од рођења има проблем са срчаним залисцима и до сада је имала две операције, чека је још једна. Сада су се појавили и проблеми са штитном жлездом. Она је незапослена и живе од социјалне помоћи и дечијег додатка. Највећи део примања одлази на Кристинино лечење, односно одласке за Београд, јер се лечи на Универзитетској дечијој клиници. Драганин супруг убијен је 2005. године са својим другом Александром Станковићем у близини Штрпца. Двојица младића који су са њима били у возилу тешко су рањена. Драгана је тада била у трећем месецу трудноће са најмлађом ћерком Иваном. – Лекари у Београду кажу ми да сам храбра јер живим на Косову и одгајам сама троје деце. Откада је Иван убијен бодрим себе да морам да будем јака због њих, да оне не смеју да виде и осете колико ми је тешко. Ивана оца никада није упознала, Кристина и Марина су биле мале и не сећају га се. Борим се колико могу, учим их да буду добре, послушне, да буду редовне у школи и добри ђаци. Сваког дана им понављам колико је школа важна и да морају да уче, једино тако могу да побегну од тешког живота, али шта то вреди када живе у страху 24 сата дневно. Постојећа ситуација посебно лоше утиче на Кристину. Како ће се све ово решити не знам, само знам да је ситуација за мене, моју децу и породицу изузетно тешка. Видећемо шта ће на крају рећи суд – каже нам на крају очајна Драгана Дејановић из Липљана. М.Ч.

Подели на: