У част нашем апостолу истине и пријатељства

Наш глас се деценијама није чуо, али сада, када је Хандке добио ово признање у коме је дискретно речено да његов глас треба саслушати и изнова прочитати све оно што је говорио и писао, то је прилика да и ми кажемо оно што смо дуго говорили, али није имао ко да чује, рекао је у својој беседи председник Матице српске проф. др Драган Станић

 

Дом културе „Грачаница”, Матица српска, Библиотека Матице српске и Српско народно позориште из Новог Сада, организовали су у Грачаници свечану Академију посвећену Петеру Хандкеу, добитнику Нобелове награде за књижевност за 2019. годину. „Оживљавају ме ти изузетни, отворени, пажљиви људи, погођени неправдом. То се сад посебно види на Косову”, говорио је Хандке. Овај велики писац је након сукоба 1999. често посећивао Србе који су остали да живе на Косову и Метохији. Делио је њихову патњу, али био и сведок њиховог достојанства у том трпљењу. Њему у част Срби су се окупили у Грачаници, на дан када му је награда у Шведској уручена, јер га доживљавају као свог пријатеља. – Његов однос према нама, Србима, учвршћен је деведесетих година прошлог века. Тада је приметио да су Срби имали један став који је њему био врло симпатичан, јер је говорио о постојаности. Срби су, упркос томе што су највише били закинути оним што су добили у оној Југославији – поготово Уставом из 1974. године – једини били вољни да ту заједничку државу бране. Он је видео да код Срба постоји нека врста моралне обавезе према сопственој отаџбини, која је код других народа нестала. Ратови на Балкану су пролазили, а он је у Србију дошао октобра 1995. године. Од тада све чешће долази и све јасније се декларише као човек који јасно види како се Србима наноси невероватна неправда, и како то његов елементарни морални резон не може да поднесе – рекао је у својој беседи окупљенима у Грачаници проф. др Драган Станић, председник Матице српске.

КЊИГЕ КОЈЕ СУ ПОТРЕСЛЕ ЗАПАДНО ЈАВНО МЊЕЊЕ

Тада су и настале књиге, подсетио је Станић, које су истински потресле западно јавно мњење, и које су довеле до тога да и сам Хандке, заједно са Србима, буде изложен процесу демонизације. Прво је изашла књига „Зимско путовање на реке Дунав, Саву, Мораву и Дрину или правда за Србију” и „Летњи додатак зимском путовању”, 1996. односно 1997. године. Ту добијамо, сматра он, оног Хандкеа који временом све више, све отвореније, успева да каже оно што западно мњење упорно превиђа. – Хандке је човек, рекло би се, изузетно својеглав, човек на своју руку, а то ми Срби можемо добро да разумемо. Као што можемо и да разумемо оно што често иде уз то, а то је потреба за чврстим моралним резоном, од којег се не одступа лако. Да ли има у Европи неко место које више одговара таквом једном обрасцу ван Косова? Тешко ћемо то наћи на целом српском простору, нема га. Ми смо потекли одатле, ту смо задојени оним што је Христов образац, образац Богочовека, наш завет који су наши преци са Светим кнезом Лазаром положили 1389. године, и нема разлога ни нама ни Петеру Хандкеу да од таквих завета одустајемо, нагласио је Станић и наставио: – Наш глас се деценијама није чуо, али сада, када је Хандке добио ово признање у коме је дискретно речено да његов глас треба саслушати и изнова прочитати све оно што је говорио и писао, то је прилика да и ми кажемо оно што смо дуго говорили, али није имао ко да чује. Са Петером Хандкеом смо добили нешто највише што може да се добије, човека који је увек склон да гледа ствари из неког посебног угла, који је врло строг и који неће одступити. Он је у Србима препознао дубинско деловање Косовског завета, и његовом речју добили смо охрабрење да то данас можемо чувати као највишу вредност савременога света. Ако нас на то охрабрује Петер Хандке онда то значи да има очију који то виде, који виде да је наша култура добро утемељена и да она може дати добре резултате.

МОЋ ИСТИНСКОГ ГЕНИЈА

Петер Хандке небројено пута је боравио у Великој Хочи, често без икакве најаве. Доносио помоћ за угрожене, дружио се са српским писцима. У Грачаници је добио једну од најпрестижнијих награда у Србији, најзначајнију награду „Видовданског песничког бденија” – Златни крст кнеза Лазара за 2009. годину. Том одлуком Косовци су се одужили овом великом писцу. Књижевник и директор Дома културе у Грачаници Живојин Ракочевић рекао је да Хандке поседује моћ истинског генија. – Хандке је постао сведок на тај начин што је све нас претворио у сведоке. Нас, али и оне који га нападају, и они сведоче део историје. Хандке би долазио и тражио лица, јер геније је у стању да вас прочита исто као духовник, да прође кроз кости, кроз наше истине и заблуде, а то је урадио у времену када смо се питали има ли икога да нас воли? Он је био тај – рекао је Ракочевић. Директорка Народне библиотеке у Грачаници Бранкица Костић назвала је Хандкеа апостолом истине и пријатељства. – Иако срећни због његове награде, овдашња јавност није превише упућена у Хандкеова дела. Они који су га читали, шватају о каквом је генију реч. Обилазећи крајеве бивше Југославије упоређује војне извештаје са истином на терену, и управо тада постаје парадигма слободе говора, мишљења, перцепције и расуђивања слободе на западу земљине кугле. Одупирући се убијању слободе, истине и правде доживљава голготу, али остаје човек. Та људскост и достојанство су у ствари мастило Хандкеовог пера, рекла је Костићева. Нобелова награда Хандкеу је исто као да су је дали Србима у Хочи, Грачаници, каже проф. др Драгомир Костић. – Хандке је непоткупљив, зато и може пркосити читавом свету. Био је уз Србе у тешким временима када су други окретали главу. Иако су Срби о Хандкеу мало писали, више би се о њему писало да нас је нападао него што нас је бранио, он се због нас завадио са целим светом, рекао је професор Костић. Свечаној академији поред бројних званица, присуствовао је и владика рашко-призренски Теодосије. Петер Хандке један је од најзначајнијих писаца савремене светске књижевности. Написао је стотинак књига, романа, приповести, драма, поезије, есеја, журнала и филмских сценарија. Коаутор је и сарадник у многим филмовима Вима Вендерса, ликовни илустратор својих текстова. Поред Нобелове награде добитник је и бројних других: Кафкине, Ибзенове, награде „Томас Ман”, награде „Милован Видаковић” … М.Ч.