У КАТАРЗИ ЈЕ СПАС

Пише: Рада Комазец

 

 

Као људској врсти дата су нам многа и разна умећа. Међу овим природним предностима налазе се и способности памћења, умеће емпатије и могућност преобликовања катарзом. У тој вечној борби између добра и зла, памћење често бива селективно, а емпатија се доживљава као рефлекс или вишак сентимента. У реалности постојале су и постоје и оне патње које човек свесно и са намером наноси другом човеку. Потирање и негирање почињеног зла које је починио човек, једна група или цео народ, односно заборав који је у пројекцији оних који су заборавили или желе да забораве, мислећи да ће тиме поништити кривицу и одговорност је велики хришћански грех. Свако ко има и мало вере у себи преиспитиваће своје поступке, али и поступке својих предака. Преиспитиваће се и атеисти, јер човек има моћ да процени шта и са којим циљем чини, да ли ће његова дела нанети бол и патње другом човеку. Памћење није само пасивни однос културе и политике већ увек и истовремено и творац културних образаца и вредности човека и друштва. Питање индивидуалне и колективне кривице и одговорности као и могућност индивидуалног и колективног преображаја путем проласка кроз процес онога што називамо катарзом па потом и трансформација упућује на прочишћење, односно ритуално очишћење од неке нечистоће. Греси се не опраштају ако нема правог покајања које укључује кајање за сва почињена дела. Према Аристотелу катарзу изазива след трагичних догађаја који нам нуде препознавање и прочишћење утемељено на својеврсној емпатији онда када схватимо да страда неко сасвим сличан нама. Хришћанство, филозофија, психологија… на сличан начин описују људски грех, а Бог који љуби човека и који се жртвовао за људски род даје могућност човеку да окаје грехе и крене као покајник исправним божијим путем. Независна Држава Хрватска није сматрала Србе за људска бића. Усташе су уживале мучећи децу, жене, старце и све што је припадало српском роду. У злогласном Јасеновцу коришћени су најмонструознији облици мучења. Чак су и нацистички генерали били ужаснути усташким злочинима у Јасеновцу. Генерал Фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу записао је у свом дневнику за 1942. годину да су усташки логори у НДХ били суштина ужаса, а Артур Хефнер, официр задужен за транспорт радне снаге у немачки Рајх, написао је за Јасеновац 11. новембра 1942; „Концепт логора Јасеновац требало би заправо схватити као комплекс од неколико логора, који су удаљени по неколико километара један од другог а груписани су око самог Јасеновца”. Без обзира на јавну пропаганду ово је један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим „Паклом”. Прошле недеље имали смо прилике да у Книну посматрамо славља и корачнице по улицама. Ништа ново. То су призори које гледамо сваке године од 1995. а слављеници се не питају, каква је будућност земље која слави прогоне, убиства и несрећу које је произвела над другим народом. Земље која је заливена знојем, сузама и крвљу прогнаног народа. Оног који је преостао после 1945. године. Ко може бити срећан гледајући пусту земљу, необрађене њиве, шикару на огњишту, завијање вукова уместо дечије граје? Шта прогонитељи могу очекивати од Господа уколико се искрено не покају, прођу кроз катарзу и моле Бога и прогнанике за опроштај. Због чега је толико болан процес суочавања са прошлошћу и сећањима на масовне злочине прогоне и геноцид ако он води у спасење. Људско биће се макар мало код Господа искупи покајањем. Покајањем за све што су чинили њихови преци које су у НДХ обузели демони да чине најсвирепије злочине над недужним народом у Босанској Крајини, Лици, Банији, Кордуну, Славонији. Северна Далмација се колико-толико спасла јер је била под италијанском окупационом зоном. Христос нам показује да се можемо дигнути из греха. Уместо покајања и катарзе након Јасеновца њихови потомци улазе у нови грех прогона народа који је претекао логоре, јаме, ножеве и каму. Уместо покајања и тражења опроста од Господа и српског народа над којим је почињен назапамћени злочин, нови злочини су престизали један други: „Бљесак”, „Олуја”, Уздоље, Грубаре, Двор на Уни, Петровачка цеста… и стотине је српских стратишта по НДХ и данашњој Хрватској. Шта су то скривила деца Невенка и Жарко Рајић, Дарко Вуковић и Јовица Дрча којима хрватски авиони нису дозволили да порасту убивши их у прогнаничкој колони на Петровачкој цести. Говорити о Богу а мрзити људе око себе зато што припадају другој вери је неопростиви грех. Духовно и морално прочишћење и ослобађање које доводи до духовне равнотеже ја спас за душу. Доживети катарзу, доживети прочишћење, ослободити се негативних сила и утицаја нешто је чему би требало да тежи сваки човек. Вертикала страдања Срба од Книнског Косова до историјског Косова и Метохије траје вековима. Курти анализира хрватску „Олују” желећи да учини исто са Србима на КиМ. Господ даје шансу човеку да се покаје, прође кроз катарзу за учињено зло и крене путем спасења, а на сваком човеку је да бира свој пут.