Уметност је мој темељ и моје небо
Милица Јефтимијевић Лилић о свомствралачком путу и поезији са Косова и Метохије. Оно што стварају писци Косова и Метохије је више него драгоцено јер настаје из позиције одбране идентитета и сведочења истине о човеку који је изложен пресији, коме су угрожена људска права, право на слободу изражавња своје посебности, на несметан развој и припадање свом национу, каже Милица Лилић
Имајући у виду невероватну стваралачку енергију и широк дијапазон рада и стваралаштва поетесе Милице Јефтимијевић Лилић, није лако у неколико реченица кренути уводом у разговор са њом. Јер, како године протичу она је све заступљенија и у антологијама српске поезије европских и светских земаља, и све је присутнија у иностраним тимовима задуженом за сарадњу са нашом земљом у области књижевности и културе. Рођена је у Ловцу код Бањске на Косову и Метохији. Магисатар је филолошких наука. Аутор је већег броја књига поезије и прозе од којих су најпознатије „Мрак, избављење“, „Хибернација“, „Путопис коже“, поема „Чарање“, приче „Сиже случаја“, песме „Одвијање свитка“, „Мистерија љубави“, „Жубор ума“, „Тетоважа ума“, „Партенон звездама зидан“ и друге. Добитник је великог броја значајних награда и признања међу којима се истиче и Национално признање за трајни допринос култури.
- Како се догодило да сте радили толико разноврсних али сродних послова у својој богатој и згуснутој каријери? Бавили сте се писањем, били сте професор на Универзитету, новинар и уредник на РТВ Приштини, пишете књижевне критике, рецензије…
– Одувек сам била радознала и радна, волела сам да сваки дан испуним неким опипљивим резултатом. Сећам се писменог задатка из српског језика на почетку средње Техничке школе, коју сам тада похађала у Косовској Митровици, у којем се тражио одговор на то како замишљамо своју будућност. Не памтим детаље, али суштину да, записала сам да желим да будем неко, сад ми је помало смешна та формулација, вероватно нисам ни знала шта то тачно значи, али је још тада била јасна моја потреба да од себе створим нешто. Врло сам брзо уочила да техничка струка није моја вокација. Ја сам интензивно читала литературу и на неки начин се припремала за студије књижевности које ће касније доћи.
Рад са студенма на Приштинском универизтету ми је показао да је интеракција међу људима врло подстицајна и да личним примером треба деловати на најлепши начин.
Разноврсност у себи препознала сам врло рано јер ме је уметност очаравала у с ваком виду, посебно сам реаговала на музику. И данас жалим што ми мањка та врста образовања, али су виолина, клавир и фрула ушли у моју поезију где им дајем одређено метафоричко значење.
Рад са студенма на Приштинском универизтету ми је показао да је интеракција међу људима врло подстицајна и да личним примером треба деловати на најлепши начин.
Што је најзанимљивије ја сам имала чудно осећање да сам још у младости била «стара душом» како то рече Тин Ујевић, и да је моја душа са годинама почела да се подмлађује ослобађајући се тајни, непознаница које је откривала кроз сазнања о себи и свему ономе чему нас живот учи. Сад кад слушам музику из младости ја само уочавам да се осећам исто, да све то проживљавам на исти начин, и да заправо на неки начин ништа није нестало, све је ту у мом духу. То сам записала и у једној својој песми, да је све сачувано у трезору ума.
- Где сте налазили инспирацију?
– Кад живећи пуним капацитетом свог бића унесете у себе толико лепоте и кад дубоко размишљате о свему, инспирација је увек ту и без нарочитог повода. Поезија је заправо била пут у дубље спознаје бића, моје потребе за филозофским понирањима у суштину живота и смрти, онога што језик као једина стварна људска историја чува у себи. При свему томе амбиција за потврђивањем међу онима који су већ оставрени налагала је стални раст и рад који ме је често одводио у осаму, али вредело је. Књиге су мој живот толико улепшале, дале му дубоки смисао да све друго, тешкоће, одрицања, треба занемарити. Но, нисам учила само из књига, учила сам из самог живота, посматрала људе…. Уметност је била и остала мој темељ и моје небо.
- Како сте поднели косовски егзодус?
– Живети после свега што смо сви проживели крајем деведесетих и у сасвим непредвиђеним околностима је мукотрпно, понижавајуће и исцрпљујуће до неслућених размера. Ја сам, као мајка две девојчице у врло осетљивим годинама, напросто знала да се морам изборити и преживети по сваку цену. Ишколовати их и помоћи им да се снађу у једној прилично дехуманизованој средини. Данас су ми оне највећа подршка и инспирација јер и оне имају сличан однос према животу и показују дивну мисаоност и потребу за сопственим исказом.
Но, најтеже је било борити се са тугама и доживљајем општег пораза при којем и лични изгледа још дубљи. Сећам се једне баналне епизоде, након доласка у Београд. Месец дана смо моје кћерке Драгана и Ивана и ја провеле код мог стрица Војислава Јевтимијевића који нас је позвао код себе. Након тога преселиле смо се у један скромни приватни стан са нешто мало покућства које смо донеле. Спремила сам неки ручак и поставиле смо сто, селе смо да ручамо исцрпљене и гладне. И кад је требало додати прибор, шватиле смо да га нисмо понеле… Или тако планирам да пођем на посао и по навици кренем ка ормару за одрђену гардеробу, или ми затреба нека књига а ја почнем да је таржим заборављајући да је то све остало у кући у Приштини и онда ме наново зграби страшна истина, да се један део живота неповртано откинуо од мене и да нови морам створити како знам и умем.
Моја интересовања одводила су ме у свет уметности, књига је била моје прибежиште, ту сам налазила богатство света о којем још ништа нисам знала, али и потпору за своју мисаоност, доживљаје који су надокнађивали једноличност живота у мањој средини, неки бољи свет о којем сам маштала.
- Са успехом сте радили све чега сте се дотакли. Ваши таленти су вам прокрчили пут у свет?
– Свет је напросто прихватио моју поезију и путеви су се некако, рекла бих, сами отворали. Наравно томе претходи моја велика ангажованост у јавном животу, одређена признања, овладавање савременим технологијама које су ми омогућиле комуникацију са светом на страним језицима, стицање нових колега и поклоника моје поезије, праћење конкурса у страним гласилима, на сајтовима… Слала сам песме и оне су се допадале… Осим тога добијала сам и потврду да се у свету такође поштују песници који воле своју земљу и пишу о томе.
Била сам врло почаствована када сам 2013. у Априлији надомак Рима добила прву награду у категорији за стране писце, Медаљу са ликом Нерона, са песмом “Ако те отуђе”. Песма је, као што сам већ помињала у неким интервјуима, настала као мој уметнички протест оног дана када је један део Србије узурпиран и проглашен туђим. Тада сам у разговорима са колегама из Италије чула да је тзв. обичан свет био врло огорчен што су из њихове земље ка нама кренули авиони са смртоносним товарима.
Имала сам и једно необично искуство у Истанбулу, 2016. У програму су учествовали и ученици. Кад се све завршило, кренули смо и потом стајали на улици чекајући ауто да нас врати у хотел. Изненада је један дечак потрчао ка мени и загрлио ме без речи и остао тако неко време ћутећи док је његова мајка изненађено посматрала. Био је то дирљив тренутак.
Милица Јефтимијевић Лилић
- Имајући у виду све што сте радили, утисак је да сте јако рано спознали себе?
– Тако се и мени чини, сад кад се враћам у давно прошло време. Ма, како да сам активно учествовала у животу породице, још у детњству сам на посебан начин ипак припадала само себи. Моја интересовања одводила су ме у свет уметности, књига је била моје прибежиште, ту сам налазила богатство света о којем још ништа нисам знала, али и потпору за своју мисаоност, доживљаје који су надокнађивали једноличност живота у мањој средини, неки бољи свет о којем сам маштала. (Испоставило се да бољег света заправо и нема, али је трагање било нужно).
Тај косовски еталон, та вечна борба добра и зла саображена у Косовском завету, то опредељње за небеско, значи вечно вредно насупрот безвредном и пролазном утицала је битно на моје формирање. Са Косовом у себи као једним нерполазним болом али и сјајем, ја сам одувек знала да све има смисла, те и појединачна борба, индивидуално стваралаштво. И морам посебно да нагласим, онда кад више физички нисам припадала том простору,то је још снажније ођекивало у мојој души и свести и још више ме обавезивало на озбиљност и тежњу ка бољем. И кад бих негде гостујући била предстваљена као песникиња са Косова и Метохије, увек сам водила рачуна о томе и шта ћу да кажем уз мали зазор да можда и неоправдано присвајам право на то, на снажне аплаузе који су упућивани управо ономе што је иза мене, што представљам самим местом рођења у ловишту Страхињи-а Бана.
- Бројни песници и писци који су стварали пре и после рата 1999. године тражили су да им ви радите рецензије и критике?
– Још док сам била у Приштини, бавила сам се савременим стваралаштвом које настаје на Косову и Метохији и писала рецензије на нова дела својих колега. Али и сада врло често се одазовем кад ме позову да говорим о њиховим књигама на трибинама у Београду, то је нешто што најрадије радим јер ме радује сваки напредак људи из мог завичаја. Писала сам о поезији Даринке Јеврић, Радомира Стојановића, Милана Михајловића, Новице Соврлића, Аца Ракочевића, Србољуба Тасића, Видосаве Арсенијевић, Милорада Ивића, Зорана Недељковића, Мирка Жарића, Ратка Поповића, Живојина Ракочевића, о Даници Андрејевић, Миладину Распоповићу, о стваралаштву Бранке Касаловић, Љиљане Кљајић, Радмиле Стојковић Кнежевић… Такође сам о многима радила и прилоге за телевизију… С обзиром на то да има и колега из других средина који радо пишу о Косову и Метохији, увек сам настојала да такве књиге промовишем и увек врло радо подржим.
Ми са Косова и Метохи смо увек знали ко смо, шта нам је циљ, чему служимо и то нам је давало једну самосвест која је све олакшавала.
- Да ли је поезија косовскометохијских стваралаца добила одговарајуће место у Србији и у свету?
– Нисам сигурна да се та поезија довољно зна и да је у довољној мери заступљена али знам да одређене писце поштују и позивају на важне манифестације како у Србији тако и у свету. Чини ми се да би Друштво писаца Косова и Метохије на томе морало више да поради. Бојим се да појединци на истуреним позицијама више брину о споственом продору него о свим члановима који ретко добију прилику да негде отпутују и тако се за њих чује изван граница наше земље. Нажалост, говорећи генерално, неки писци служе књижевности а некима она служи за уносне послове који немају везе са уметношћу.
Оно што стварају писци Косова и Метохије је више него драгоцено јер настаје из позиције одбране идентитета и сведочења истине о човеку који је изложен пресији, коме су угрожена људска права, право на слободу изражавња своје посебности, на несметан развој и припадање свом национу.
Ми са Косова и Метохи смо увек знали ко смо, шта нам је циљ, чему служимо и то нам је давало једну самосвест која је све олакшавала. Ми као писци са већ вековима угрожене територије, са мањим периодима привидног мира, увек смо били гласници. И данас кад се наш народ на Косову и Метохији, у Косовској Митровици, бори за елемнетарна људска права коју су тако флагрантно прекршена а свет на то гледа равнодушно. Шта друго можемо осим да крикнемо до неба на такву неправду. Трагично је сазнање да свет кроје они у чијим је рукама сва моћ да своје злочиначке, пљачкашке и терористичке циљеве спроводе најбруталније се изругујући хуманистичким и демокртаским начелима које су им је тобож у првом плану.
